Нуклеарно коло

Нуклеарна војна машинерија поново је пуштена у погон. После недвосмислено изражене намере САД да Русију окруже целим системом најсавременијих уређаја за противракетну одбрану, најава нових нуклеарних проба, чини се, дошла је као прилично логичан след догађаја. Наиме, како су ових дана пренели светски медији, Американци већ увелико раде на осавремењивању атомских бојевих глава за балистичке ракете типа "Трајдент", смештене на пловним објектима. Цена пројекта – 88 милиона долара! Ма колико у Вашингтону тврдили да све што чине има само један циљ – заштиту западног света од претњи са истока, ближег и даљег, многим учесницима у овој игри, вољним и невољним, ових дана зебе око срца. Почело је најавама Вашингтона о размештању радарских и ракетних система у Пољској и Чешкој, да би већ после неколико недеља на ред дошле Грузија и Украјина. У Белој кући нису ни размишљали о томе колико су њихови борбени системи уопште добродошли у поменутим земљама. За администрацију постоји само зацртани редослед потеза. Све остало своди се на евентуалне сметње које је, уз мање или више потешкоћа, могуће уклонити.

Суочавање са катастрофом

На реакцију Москве није се дуго чекало. У Русији су уверени да имају одговор на сваку претњу, без обзира на то одакле она стизала. Њихове ракете из класе "Топољ-М" способне су не само да пробију, него и да учине излишном сваку противракетну одбрану непријатеља. Овде се посебан нагласак ставља на евентуалне циљеве у државама које смо већ поменули. Другим речима, прве жртве хипотетичког сукоба две велике силе већ су означене.

Поред тога и у Москви, за сваки случај, напомињу да су способни не само да одржавају свој постојећи нуклеарни арсенал него и да га усавршавају. Према речима Сергеја Киријенка, на полигону на Новој земљи већ извесно време трају, такозвани, ненуклеарни експерименти, то јест, симулирање до танчина правих атомских удара.

Последње године постојања Совјетског Савеза обележене су управо глобалним страхом од могуће нуклеарне катастрофе. Већ одавно је било јасно да је количина атомског наоружања које је чамило по којекаквим силосима и хангарима на обе стране света довољно велика да целу планету претвори у прах и пепео. Одговор на претњу сам се наметао, а пронађен је у потписивању договора СТАРТ 1 (о смањењу и ограничењу стратешког офанзивног наоружања) 31. јула 1991.

Пет месеци касније СССР је престао да постоји. Али не и нуклеарна претња која је сада сваљена на душу нових држава – Русије, Белорусије, Казахстана и Украјине. Трећег јануара 1993. потписан је и СТАРТ 2, овај пут између САД и Русије, која је као једина од бивших совјетских република преузела на себе нуклеарну одговорност. Преостале три су одлучиле да своју безбедност граде без овакве врсте оружја, али уз јасне гаранције бивше матице.

Ствари ипак нису ишле предвиђеним током. Док су са руске стране чинили шта су могли да се реше убиственог арсенала, Американци су свој само конзервирали и одлагали га "за нека друга времена". Управо на то је мислио руски председник Владимир Путин када је недавно на великој међународној конференцији у Минхену оптужио прекоморског партнера да своје нуклеарно оружје "крије под ћебетом" уместо да га се ослобађа.

Страхови Европљана

Жеља Северне Кореје и Ирана да се и сами укључе у нуклеарни клуб (у којем су се до сада нашле и Велика Британија, Француска, Индија Пакистан, па и Израел) као да је Вашингтону дала крила у овој бесмисленој трци. Зато је прилично егзотично зазвучала недавна изјава америчког амбасадора у Москви Вилијама Бернса да су Русија и САД почеле нови дијалог о стратешкој безбедности како би нашле замену за договор СТАРТ 2 којем рок истиче 2009. године, а који, мада ратификован, никада није ни заживео. Подсетимо, Русија се из овог договора повукла у јуну 2002, непосредно пошто су се Американци повукли из договора о ограничењу антибалистичких ракетних система (АБМ), потписаног давне 1972. од стране тадашњих лидера САД и СССР-а Ричарда Никсона и Леонида Брежњева.

Вилијам Бернс тврди да две земље нису у стању "хладног рата" иако су противници. Са друге стране, многи у његовој домовини као главну опасност виде управо јачање моћи Русије и сврставају највећу државу на свету у исти кош са "обележенима" попут Ирана и Северне Кореје. Све ово дефинитивно неповољно утиче на безбедносну климу у свету, а посебно у Европи. Мада ниједној држави Старог континента ни на памет не пада да ратује, било са Русијом било са Америком, многи се боје да би фронт евентуалног сукоба две силе могао да буде баш на њиховом прагу. Све чешћи позиви Европљана на дијалог јасна су реакција на тај страх.