Тајновитост женских одаја

Полутама у којој се мешају мириси векова и тамајна струји као немо појање сопоћанском унутрашњом припратом или "женском црквом", како је некада називан овај простор што претходи монументалном наосу, који и данас просијава божански златосјај најлепших претрајалих фрески укупног српског средњовековног наслеђа. Негде средином тридесетих година минулог века, пробуђен меком јунском росом, јеретички се молио млади Алаксандар Дероко, загледан у сопоћанске развалине и велико, самоникло дрво што се својом раскошном крошњом трсило сред главног брода Тројичке цркве, да "нико и никада не подигне поново кров на Сопоћанима, јер ће тако нестати чудесна чаролија сунцем окупаног Успења Богородичиног".

Крај њега је, под отвореним небом, спавао Растко Петровић, уморан од целоноћног писања Аполинеру у стиховима, док су под месечином промицале процесије краљева и апостола, а са сопоћанских зидова текле вреле и бистре сузе анђела расплаканих над одром Богомајке. Ни један од двојице умних трагача на путевима прошлости свог народа није тада чуо плач у тами "женске цркве". Ниједан није осетио снагу бола једног другог сина који се, на северном зиду унутрашње припрате, већ више од седам векова, у присуству Спаситеља и његове Пресвете Матере, опрашта са својом мајком. То седи краљ Урош I (1243–1276), син Стефана Првовенчаног (1196–1228), окружен породицом и дворјанима, промуклим гласом, због кога доби и надимак Рапави, тугује за својом родитељком, Аном Дандоло, венецијанком која је Србији донела круну.

Дуждова унука

Бронзани коњи укардени са цариградског хиподрома у страшној крсташкој похари 1204. увелико су се пропињали пред црквом Светог Марка у Венцији, када је Ана Дандоло, као трећа невеста великог жупана Стефана Немањића стигла у Србију, највероватније 1216. Њен славни деда, млетачки дужд Енрико Дандоло (+1205), инспиратор првог освајања византијске престонице на Златном рогу, био је мртав више од једне деценије и покопан у цркви Свете Софије. Анин отац, Енриков јединац, Реније Дандоло, прокуратор Светог Марка и вице дужд, погинуо је 1209. тукући се са Ђеновљанима за превласт над Критом. Анали кажу да је био ожењен властелинком Контесом из угледног венецијанског клана Миното.

Може се само претпостављати колико је Ана имала година када је стигла у Србију. Њен будући супруг велики жупан Стефан, окретан и енергичан владар, имао је већ двојицу синова, Радослава и Владислава, из брака са својом првом женом Јевдокејом, ћерком византијског цара Алексија III Анђела, коју је након наводног неверства одагнао 1201. или 1202. године, вративши је њеном оцу назад у Цариград. Ако је судити по земним остацима из црвеног саркофага, који и данас стоји подно сопоћанске фреске на којој је изображена смрт краљице Ане, и за које се оправдано може претпоставити да су краљичини, у тренутку упокојења прва и једина венецијанка на српском двору, која је умрла око 1264. године, имала је преко шездесет лета. Била је, а према налазу нашег угледног антрополога проф. др Живка Микића, висока око 162 цм, средње грацилне конституције, а у последњим годинама свог размерно дугог живота је патила од проблема с кичмом, али је у тренутку смрти имала све очуване зубе, што је права реткост и у новије доба.

Историјска стварност тренутка у коме је Анин рођак, дубровачки кнез Ђовани Дандоло, посредовао склапању њеног брака са српским великим жупаном, јасно указује на још једно од многобројних великашких венчања условљено искључиво политичким интересима. Да господар новоуспостављеног латинског царства у Цариграду, Хајнрих, и моћни и ратоборни угарски краљ Андрија II нису вршили упоран притисак на великог жупана Стефана, који је кулминирао вишедневном, мучном расправом у Равнима (Ћуприја) негде по Васкрсу 1215., Немањин другорођени син никада не би потражио потпору међу "другим, једнако моћним Латинима" и вероватно би испунио свој наум да се ожени неком од епирских принцеза.

Када непревазиђени повесничар српске средњовековне историје, Константин Јиречек, каже да у тој историји ничег тајновитијег нема од женских одаја српског двора, безмало као да исте нису ни постојале, скроман збир претрајалих чињеница о владаркама и принцезама дома Немањића неприкосновени је аргумент у прилог тој тужној тврдњи. Неколицина идеализованих, у највећој мери временом и руком освајача, отртих портрета понека уопштена реченица, мноштво безимене женске деце, чак и онда када су та деца удавана за моћне владаре готово у правилу непријатељски настројених суседа – све су то суморне боје на слици једног времена у коме је жена, па макар и владарка, била грађанин другог реда. Нарочито у Србији чији ће двор Димитирје Палеолог, рођени брат краљице Симониде, прогласити "најдосаднијим местом у Европи".

Уочи злокобног првог пада Цариграда, велики жупан Стефан, у то време стално изложен притисцима свог таста, византијског цара, настојао је да код папе испослује за себе краљевску круну. Тих година је Рим био врло вољан за дељење краљевских инсигнија на истоку, борећи се и на тај начин против моћних владара и патријарха ромејског царства. Тако је краљевска круна 1197. стигла на Кипар, а већ следеће 1198. у Јерменију. Папски легат је почетком новембра 1204. у Трнову крунисао Калојана, а коју годину раније, као домаћин црквеног сабора у католичкој архиепископији барској, српски жупан Стефан Немањић, јасно ставља до знања да је за римску круну заинтерсован и сам. У Рим стиже и жупаново посланство са молбом да папа одреди епископа који би крунисање у Србији и обавио.

Папа Иноћентије III већ је за пут у Србију 1202. опремио епископа Јована из Албана у Лацију, али на интервенцију тадашњег угарског краља Имреа и Стефановог старијег брата Вукана, који је у својој удеоној кнежевини у Зети тако радо парадирао са старом круном дукљанских краљева, ова намера је осујећена. Тек ће тек папа Хонорије III, како педантно извештава сплитски архиђакон Тома, након петнаестак година преговора са Светом столицом, благословити српску corona regni и megajupanusa Стефана Немањића уздићи у статус краља Србије. Догодило се то 1217., и мало је вероватно да истом приликом није крунисана за краљицу и Ана Дандоло, јер како бележи млетачки дужд Андрија Дандоло, присан пријатељ краља, а потом и цара Душана Силног, у јединственој историји своје породице – Ана је та која је свог супруга приволела да се одрекне шизме, те их је потом један кардинал-легат заједно крунисао.

Да дужд не претерује види се из папских регеста у којима је сачуван податак да извесни епископ Методије, носилац писма које потписује "Sthepanus, dei gratia totius Servie, Dioclie, Tribunie, Dalmatie atque Chlumie rex coronatus", као лични жупанов изасланик, моли папин благослов за српску круну и земљу. Савин биограф, Доментијан, исписујући житије највећег српског светитеља око 1254, тврди да је Методије уствари Савин ученик, кога је овај послао у Рим по круну како би њоме крунисао брата у Жичи. Теодосије, такође Савин биограф, али и савременик, не помиње ни Рим ни папу, већ само крунисање које Сава, као поглавар цркве проводи у Жичи.

Уз дужно поштовање према састављачима оба ова извештаја, они напросто не одговарају истини. Сава је архиепископ постао тек 1219., а у време Стефановог крунисања 1217. био је у Светој Гори.

Синови и мајке

Иако се из малобројних, срећним случајем усуду балканског простора умаклих, списа из времена Стефановог крунисања и владавине након истог ни најмање словце не може наћи о његовој супрузи Ани, неспорно је подједнако и да је она прва српска краљица, као што њено Престављење у Господу са прекрасног сопоћанског ансамбла, насликаног изнад њеног гроба, врло речито говори о томе какав је утицај имала на свога сина Уроша I. Дуга, прагматична и енергична владавина Србијом прворођеног сина Ане Дандоло, способност да се поновним активирањем рудника економски изванредно ојача земља, и утре пут будућим освајањима његовог млађег сина краља Милутина (1282–1321), ред, рад и дисциплина који су красили Урошев двор, о чему сведоче оновремене византијске хронике, важни су елементи једне слике из историје културе поникле на несумњиво западњачком васпитању српског суверена.

Тако се посредно спознаје природа једне жене, која је својим тихим делањем из оних по Јиречеку "готово непостојећих" женских одаја утрла пут и својој ништа мање способној и енергичној западњачкој снахи, Јелени Анжујској, јер, коначно, мајка је била и биће увек главни родитељ. На сопоћанској фресци управо Јелена из рода Анжуја, клечећи крај узглавља своје младолике свекрве, обучене у прекрасну модро плаву хаљину и меки љубичасти огртач оперважен бисерима и драгим камењем, неутешно плаче. Прва српска краљица за разлику од своје претходнице и имењакиње, велике жупанице Ане Немањине, али и већине својих наследница, умире као владарка, а не као скромна убога, монахиња. Њено чело краси фина, златна дијадема западњачког типа, а око главе јој блиста светитељски ореол. И она, као и Богородица са знаменитог сопоћанског Успења, лежи на раскошном одру док њену душу у облику новорођенчета на руке прима анђео. Крај Аниних ногу, у дивној белој одори, тугује њен млађи син Предислав, много познатији као српски архиепископ Сава II (1263–1270), а међу уцвељеним учесницима скупа налази се и Анина унука, принцеза Брнча, једина девојчица из рода Немањића икада представљењна на некој од сачуваних фресака.

Но, оно што ову историјску сцену чини заиста јединственом јесте присуство Христа и Богородице Анином упокојењу. А, непосредно иза најсветијег сина и мајке, на западном зиду припрате, насликани су свети цар Константин и царица Јелена, први хришћански владар и његова мати. Двојица најсветијих синова хришћанске историје и вере, насликани сасвим сигурно по жељи Урошевој, дају овом призору не само ванредно метафоричан, већ, пре свега, највиши духовни тон. Ни Ану Дандоло, ни њеног сина Уроша, српска црква не слави као светитеље.