Мала Белика Британија (3)

Прође и Олимпијада, хвала Богу! Ни две недеље након завршетка, не може да се дише од самозадовољних коментара у свим медијима о успеху ГБ-Тима – успеху који је уследио након „напорног и самопрегорног рада уз минималне инвестиције британске Владе.“

Узгред, „минималне и недовољне инвестиције“ износиле су „тричавих четрдесет милиона фунти на годишњем нивоу“ само за спортисте, док је за пратеће церемоније и олимпијско село, које по плану треба да буде ревитализиовано, утрошено додатних девет милијарди. Мислим, немам ништа против да се људи поносе својим успехом, али оволико претеривања прелази већ границе доброг укуса.

СВЕ време током игара, СВЕ вести односиле су се на сјај британских златних медаља, поготову из тако важних спортова као што је дресажа коња и пуцање у покретну мету, која се при поготку распрне у розе прах. Не желим да звучим цинично, али стварно има разлике између спортова који се играју кроз систем квалификације и оних који се играју један дан. Бабе и жабе! Али, медаља је медаља и важно је да сија и да се њоме хвали на сав глас!

Оно што ми је МНОГО засметало био је опробани медијски рецепт замене теза: најпре се објави број награда, па онда уследе велике медијске приче о „пожртвовању и напорном раду спортиста“, који су „уз минималне и скоро непостојеће услове за рад и тренирање, успели да стану раме уз раме са неприкосновеним олимпијским силама.“ А тек лакрдија око сувенира! У року од два дана по освајању, могле су се наћи у продаји реплике медаља, шоље, постери, а чак је почело и издавање књига!

Цела прича око Олимпијаде била је једна велика циркуска представа која је служила „развијању националне свести“ код Британаца. Све је било добро испланирано и уиграно, као некада проношење Штафете младости кроз Југославију.

Попут Титове штафете у Југославији, бакљу су кроз Британију носили и стари и млади, инвалиди и труднице, припадници свих британских „народа и народности“ а све у циљу подизања духа солидарности и мултикултурализма међу обичним светом. Наставило се специјалним издањима новина, која се, ево, још увек штампају, а завршница свега је велика акција на националном нивоу о подизању свести о потребама за бављењем спортом.

Дотукао ме је невероватно висок ниво ароганције овдашњих медија и бескрупулозна манипулација патриотизмом. Разумем ја, понављам, понос и потребу да се истакне успех индивидуалних и тимских спортова, али не разумем зашто се то ради на крајње перфидан начин. Забога, о којим то „минималним средствима и условима рада“ овдашњи медији причају? Кад сам мојим најближим пријатељима овде превела причу о условима у којима живи и тренира Милица Мандић, поново ми нису веровали.

Истина, из сасвим разумљивих разлога медији се овде нису претерано бавили нашим спортистима, па ни Ђоковићем, за кога су у два наврата успели да „процеде“ како му је медаља веома важна, јер он „с поносом истиче да је Србин“ и да „показује извесну нежност када се увије у српску заставу“ и како „фанатично воли Београд.“ Утолико више задовољства кад је изгубио од Дел Потра и скоро делиријум кад је Мари на волшебан начин савладао Федерера у финалу.

Е, сад! Ја сам се нервирала, па нервирала, као и сви. Како сам олимпијске игре престала да гледам одавно, ово ми је било нужно зло, јер нисам никако могла да их избегнем. Наравно, велике мечеве ГБ-тима гледала сам у локланом кафићу, на великом екрану, заваљена у удобну софу, са све позерском чашом хладног белог вина у руци. У миру куће, кроз наше медије, пратила сам суноврат нашег садашњег олимпијског тима и било ми је жао и Новака и ватерполиста, али још више ми је било жао што се мој омиљени спорт, кошаркa, још увек није опоравио од смене генерације из 2004. Док сам са овдашњим друштвом игре гледала на „цивилизован начин“, тј. хладно и суздржано, уз поменуто вино, мало је фалило да мој лап-топ страда кад је Новак изгубио од Федерера.

Ухватила сам себе како упоређујем осећај гледања великих мечева овде и у Србији. Стално су ми навирале слике олимпијских игара у којима смо учествовали у последњих двадесет година. Игре 1996. памтим по кошарци и спремању условног испита за наредну годину студија. Исто није било пара, исто је Србија била „обележена“ земља и исто су сви млади сањали да побегну из земље како би се „домогли пристојног живота.“

Тих дана, моји другари са студија и ја смо утакмице гледали у башти ташмајданске „Мадере“, која је онда још била заостала реликвија СФРЈ ере, са све поломљеним пластичним столицама и карираним столњацима са стратешки распоређеним рупама од опушака од цигарета. Углавном нисмо имали новаца за пиво или колу (кока-кола није била доступна, већ бисмо се слупили око једног или два стола, наручили заједнички флашу киселе воде, што је био услов да нас пусте да гледамо утакмицу, и евентуално прокријумчарили пластичну „дволитарку“ пива, како би се „залила“ победа. Све се плаћало удруженим средствима.

Овде, чак и кад су наши спортисти добијали (нпр, кад смо потопили Британце у ватерполу у раној фази игара), осећај није био исти, као онда са мојим другарима у „Мадери.“ Чак ни када је било преноса Новакових мечева и када је „Ђокрс“, како га моји познаници овде зову, побеђивао, нека непријатна атмосфера обавијала се око целокупне српске спортске експедиције. Не верујем да је то због тога што овде публика здушно навија за све Новакове противнике, него зато што су ми ПУНО недостајали моји другари. Није било Флајса да коментарише коментатора, Макија да подбада и Цвелета да убацује циничне асистенције, Ангелине да се нервира и скаче са столице при сваком промашају и Филипа да на све гледа дубоко достојанствено и смирено. Укратко, носталгија ме је ударила у најнезгоднијем тренутку и на најперфиднији могући начин.

Медијска помпа која је окружила британске спортисте и страховито негативна критика нашег тима у домаћим медијима изазвала је у мени бујицу контрадикторних осећања: од сете и разнежености, до очаја због дубоке кризе која разара Србију већ више од двадесет година. Две деценије које би требало да покажу како се све променило, показале су да је све остало исто.

Кошаркашка репрезентација више не побеђује амерички „тим снова“, „Мадера“ је постала место где се окупља београдски Nuovo Rish и дипломатски кор, а студенти и даље сањају да оду у „бољи живот преко гране.“ Србија је и даље на листи земаља које је пожељно пљувати, када је потребно лечити сопствену ксенофобију, расизам и верску нетрпељивост и даље нема говора о опоравку државе и њених институција.

И поново ми је било жао наших спортиста. Двадесет година нејењавајуће кризе, негативне слике о себи и својој држави, сервиране од стране медија, као и немогућност да се види излаз, који по свим теоријама логике МОРА да постоји, маколико мали, учинило је да престане самоконтрола приликом излива емоција. Макар се радило само о спорту.

И, док с једне стране, британски естаблишмент „оркестрира“ солидарност и цементира га новцем који, упркос кукању, ипак имају напретек, дотле се Србија бори да са буџетом од око милион фунти постигне што бољи успех на следећим играма. Можемо ли се надати опоравку српског спорта, па и моје кошарке? Cумњам, јер кад су се упоређивале бабе и жабе? Али једној ствари се дубоко и искрено надам – да ћемо успети да повратимо пољуљано самопоштовање и почети да ценимо оно што нам је остало од државе. И џаба мени моји нови познаници и лепи кафићи са плазма-екранима величине малог биоскопа, мени недостају моји другари и њихове шале, макар сервиране на пробушеним столњацима оронуле „Мадере.“