Гушће сито за пензионере

Најстарији инвалидски пензионер у Србији рођен је 1901. године. Гура, дакле, 111 годину и редовно прима инвалидску пензију од 22.000 динара. Није велика, али, хвала Богу, и даље пристиже два пута сваког месеца. Пензионисан је, по свој прилици, када је закон допуштао да се у инвалидску може отићи и због болног курјег ока на стопалу.

Међу најстаријим из категорије запослених има још неколико корисника – један је рођен 1902. и двоје 1906, док је најстарији из категорије пољопривредних инвалидских пензионера рођен 1910.

То је једна страна наше пензионерске свакодневице.

Друга се односи на податак који је „Политика” пре неки дан објавила –евиденција ПИО фонда показују да је мање инвалидских и породичних пензионера. Не много, за пола или непун цео процентни поен, али они сведоче да је данас „сито” за одласке у пензију или за наслеђивање породичне пензије много гушће него минулих деценија.

Позитивно решење за инвалидску пензију данас добијају само они који су проглашени потпуно неспособним за рад. Око 60 одсто инвалидских пензионера не позива се на контролни преглед, јер им је здравствено стање веома тешко. Преостали, међутим, не могу мирно да спавају, јер им се три године од успостављања прве дијагнозе заказује нови преглед. Углавном је реч о млађим људима, којима решења могу бити и поништена.

Чини се да је радикалан рез бар када су инвалидске пензије у питању, направљен 2003. године доношењем новог законом, после чега се ово право остваривало само уколико је постојао потпуни губитак радне способности.

Од тада више не постоји „преостала радна способност” (трећа категорија), скраћено радно време (друга категорија). Пре тога, чињеница је, услови су били много либералније дефинисани претходним законима.Не треба, наравно, заборавити ни многе афере са превременим пензијама које данас не потресају здравствене и пензионе институције.

И реформа ПИО фонда из 2010. године није заобишла инвалиде. На инсистирање ММФ-а, који је мало-мало опомињао српске преговараче да преиспитају број ових пензионера, јер није природно да их има толико, домаћи су пресавили табак и проверили колико нам је нација стварно болесна. Евиденције ПИО фонда јасно показују да смо у поређењу с 1989. годином данас „много здравији”. Те године, коју је обележио тадашњи премијер Анте Марковић, регистрован је апсолутно највећи број инвалидских пензионера од чак 41,25 одсто. Данас је преполовљен и у Србији има 20,5 одсто пензионера или 346.665 оних који примају инвалиднину.

Како ствари стоје уСрбијиод укупног броја оних који живе од инвалидске пензије њих 315.229 бивши су радници администрације, државних и јавних предузећа. Инвалидску пензију прима и 17.043 бивших радника самосталних делатности, а најређе је траже и добијају они који и најтеже раде – пољопривредници којих је око 13.646.

Солидарност са онима који не могу више да раде остаје и даље на снази, али не и њене злоупотребе. Зато треба и даље инсистирати на поштовању, ако не других, оно бар моралних принципа – да у инвалидску иду само истински инвалиди.