Зауставна трака

Имали смо Министарство за инфраструктуру, Национални инвестициони план (држао је касу), предузеће „Коридори Србије”, „Путеве Србије”, који имају обавезе од око 100 милијарди динара или непуних милијарду евра... али је и то било мало па смо основали и „Национални савет за инфраструктуру”. Борис Тадић био је на његовом челу, тада председник Србије. Тај савет је укинуо Уставни суд, али та одлука није имала никакав значај на градњу путне инфраструктуре.

Резултат: од 2000. године до данас изградили смо свега 112 километара аутопута. Годишње тек нешто више од девет километара.

Сада је колекција институција које се баве коридорима употпуњена. Имамо и министра грађевине задуженог и за „Коридор 11”. У интервјуу за „Политику” он је затражио смену директора предузећа „Коридори Србије”. Министар за саобраћај и „Коридор 10”, који би за то требало да буде задужен, није се огласио. Поштовао је захтев премијера Србије да се прекине „препуцавање преко новина” и да се сви проблеми решавају унутар владе. Видећемо да ли ће сада бити било каквих последица. Или ће, како то најчешће бива, све затрпати интерес очувања коалиције на власти.

Да ли ће ико упитати Уставни суд има ли сада „неприхватљивог преплитања функција и стварања конфликтних односа у врху извршне власти”?

Институција има још, али то не помаже да се сазна колико у просеку кошта градња једног километра аутопута. Лицитира се од 2,5 преко 4,5 до 7,5 милиона евра. Свакако да много тога зависи од припреме, терена, експропријације, подлоге, да ли има тунела, мостова. Али ако све тунеле будемо градили као фамозну „Стражевицу” ето нас у следећој деценији без завршених коридора.

То све не смета да пљуште обећања како ће све бити завршено пре истека министарског мандата. Да ће „снови бити испуњени”. По коју цену, то нам не саопштавају. Једино што знамо је да то све ми плаћамо. Кроз порез, регистрацију, путарину,...

Возача не занима како се зове који министар већ какви су услови за вожњу. Заиста не знам како се зове министар саобраћаја у Хрватској, али знам да су путеви одлични, тунели осветљени, безбедни, као и да тамо још трају расправе о трасама путева и њиховој цени. Ипак, кључно је да је Хрватска изградила одличну путну мрежу, а Србија није.

Да би Србије дошла до такве мреже путева не може да има сто бабица задужених за инфраструктуру. Искуства претходних влада су то показала, а почетни неспоразуми министара који воле да се грле и љубе само нас подсећају на то. Зато што би свако да оствари свој сан и уђе у историју као градитељ једног или другог коридора у Србији цену пута лицитира и пре него што је направљен пројекат.

Министри заборављају, сањајући своје снове, да је Европа уцртала коридоре који заобилазе Србију и којима Турци, Грци и Бугари могу да стигну својим домовима не чекајући сатима на нашим полуобилазницама и наплатним рампама.