Више не толеришу пробираче

Ужице – У Ужицу је крајем прошле године било 9.631 особа без посла, што значи да сваки седми овде не ради и, углавном годинама, чека на запослење. Привредна слика у граду није сјајна, али се ту и тамо, с времена на време, ипак појави неко радно место. Но, већ чувено шкртарење газда на платама, каткад тера људе да размишљају како је боље "џабе лежати, него џабе радити". У тој обостраној упорности незапослени, наравно, више трпе и, у време кад се новцем све мери и купује, баш тешко до њега долазе.

На додатну невољу њихову, ни држава, односно Служба запошљавања, више не толерише те пробираче. Понуди им какве послове, па ако одбију, скида их са листе незапослених. И изгледа то као логичан корак, будући да неки нешто раде, онако незванично, а опет се воде, и користе права као да су без посла. Али, о хировима послодаваца, свакојаких транзиционих газда, који би да пословни опстанак заснивају на јефтиној радној снази, држава, изгледа, не размишља. Зато се дешава, како су нам се поједини незапослени пожалили, да им се нуде свакакви послови за недопустиво ниске плате (тек неколико хиљада динара) па ако одбију – више их не сматрају незапосленима.

Уосталом, ни другима у овом граду није лако. Плате су овде на нивоу просечних у држави, а привреду одликују уобичајене тешкоће транзиције. Они што раде углавном брину за радна места, а покретање приватног бизниса препуно је неизвесности. Таворење је општа појава. Имућних мало, ни њима не цветају руже. Некадашња средња класа то више није, добро радно место значи само мали корак изнад оскудице...

Преживљава се углавном уз помоћ банкарских кредита, а банака, свакојаких, пуна је ужичка главна улица. Сваки иоле бољи и већи пословни простор у том градском средишту, запосела је каква филијала или експозитура. Уосталом, како данас без кредита обновити намештај, заменити ауто, поправити кућу, отићи на одмор... опет, остане ли шта за трошак – кад се неко кредитним ратама тако "зароби"? Тешко, чему у прилог говори и то што у овом граду, центру значајног региона, нема ни једног мегамаркета.

Свако овде живи у својим бригама. Власници приватних предузећа ломе главу како унапредити бизнис, према држави обавезе измирити, радницима плате обезбедити. Запослени у фирмама и установама, без обзира на школску спрему, и кад добро раде, страхују од газдине самовоље, његове лоше пословне процене, неизоставних прича о технолошком вишку, јадних плата на које пословни допринос оног што их прима углавном не утиче. За то време, поготово кад се године радног стажа накупе, изложени су конкуренцији млађих и способнијих.

Онима што су без икаквог посла најтеже је. За храбрије, излаз из тог зачараног круга каткад води преко отпочињања приватног бизниса и то је добар пут, уколико, наравно, има пара за тај почетак. Но, ту пролазе само најупорнији. Причала нам је ових дана једна Ужичанка, која је пре пола године отворила невелику продавницу прехрамбене робе у изнајмљеном локалу, о том свом искуству.– Најпре, надала сам се парама од Службе запошљавања за покретање бизниса, којим би се скинула два лица са њихове евиденције, али то не иде тако лако. Чекала сам та средства и нисам их дочекала. Без другог решења, у посао сам ушла захваљујући банкарском кредиту који је подигао мој супруг, који је запослен. Убрзо сам схватила да свако ко почне посао наиђе на толико нејасноћа, полуинформација, недоумица, а неких посебних служби да новајлију упуте и све што га чека објасне уопште нема – казује нам она, замоливши нас да јој име "због свакојаких инспекција и ко зна каквих њихових хирова" не помињемо.– Промет је углавном слаб, људи оптерећени кредитима купују само најнужније. Једино кад су славе и празници паре се не жале. У последње време многи долазе код мене у радњу и питају ме да их запослим. Узалуд, јер једва каква-таква зарада остане и за мене – завршава причу саговорница, али која, без обзира на све, не намерава одустане од свог бизниса.