Мајке и маћехе

Најновије тензије изазване филмом који је богохулно приказивао пророка Мухамеда наводе нас да преиспитамо позицију исламског фундаментализма као Светог грала савремене америчке политике која своје праве намере крије иза аполитичних формулација као што су демократија, људска права и глобална безбедност.

Пре неког времена, у Америци је снажно одјекнула прича о афери коју је имала једна интересна група политичких аналитичара окупљена око извесних фирми и фондација чији су чланови добили послове да предају о глобалној политици на америчким војним школама. Испоставило се да су студентима говорили о томе како је рат између цивилизација неизбежан, како ће хришћани морати да устану против муслимана и како ће у том рату неумитно морати да се крши ратно право, да ће масакри попут Хирошиме или Дрездена бити нужни и да се ислам мора сасећи у корену са све рушењем Меке. Када су неке информације о овим предавањима стигле у јавност, реаговао је сам врх америчке државе и већина ових предавача је склоњена из наставе.

Ову причу је нарочито зачинио детаљ да је као гост-предавач са њима сарађивао и Србин Срђа Трифковић, начинивши занимљиву коалицију српске деснице и америчких неоконзервативаца која, имајући у виду недавна искуства, делује сасвим природно. Ипак, ми знамо да се таква сарадња није остварила на терену и да су сви муслимани са којима су Срби имали сукобе имали изразиту подршку САД.

Сличан случај је и са Русијом. Ако се за активности самог Бин Ладена и Ал Каиде у Босни може рећи да су се десиле пре 11. септембра, када се у САД тек артикулише идеја да Осама не само да није више савезник већ да је постао најљући противник, онда за руски случај нема оправдања – напади су се дешавали и пре и после рушења њујоршких торњева. Међутим, чини се да САД не идентификују радикализоване кавкаске народе као подједнаку претњу већ кроз разне видове пропаганде пласирају причу да су напади по Русији инсценирани од ФСБ(Служба безбедности РФ). Наравно да сваки терористички напад подразумева и једну теорију по којој су га инсценирали они који би од тога могли имати политичку корист, и да таквих теорија има и кад је реч о 11. септембру, али напад на Њујорк се приписује Американцима само у теоријама завере док се напади по Русији приписују ФСБ-у чак и у угледној западној штампи.

Дакле, Американци нису једини који су имали извесне неспоразуме са грађанима муслиманске вероисповести, али су само њихови противници потврђено злонамерни. Други парадокс је наравно то да су Американци најљући противници муслимана иако са њима немају непосредног додира, не живе као суседи или у мултиетничким срединама. Са друге стране, колико су муслимани злоупотребљени као противник са којим САД ратују не би ли се заправо остварили економски интереси, приступ сировинама или подилажење савезничким режимима, толико су исти ти људи врло често и омиљени амерички експоненти чијим животима воде своје битке било да је то у Авганистану, Босни или сада у арапским земљама.

чини се да су и сами муслимани прозрели Американце и да се много брже окрећу против силе која их је злоупотребила, о чему сведочи и напад на америчке дипломате у Бенгазију – побуњеничкој престоници у време свргавања Гадафија.

Jавност на Западу је пребацивала либијским побуњеницима што су измасакрирали Гадафија уместо да га испоруче међународном суду где би скончао на неки други начин. САД, са друге стране, сматрају да њиховим грађанима не могу да суде међународни судови. Скепса према међународном праву је дакле заједничка особина либијских бунтовника и америчке администрације. Отуд не чуди да њихов спор у Бенгазију има овакав исход.