Ексцентрични експеримент

Иако читан и слављен, "Тристрам Шенди" Лоренса Стерна остао је усамљен у европској романескној традицији. Два и по века по настанку овај роман нема достојног наследника, иако је пресудно утицао на историју приповедне прозе.

Успех "Тристрама Шендија" је необјашњив у истој мери у којој је овај роман  непрепричљив. Критичари и читаоци обазриво наводе да је у питању изазовна рефлексија о природи књиге, антиципација модерне и постмодерне прозе, ексцентрични експеримент, комедија на рубу трагедије, омаж Раблеу и Сервантесу. Да је Хераклит био у прилици да чита Стернов роман, вероватно би закључио да је ова немогућа пародија мемоара и трактата написана са озбиљношћу детета које се игра.

Разлога за опрез има много: Стернов "роман без романа" којим су се одушевљавали Гете и Волтер утемељен је на спајању неспојивог. Не само да се у "Тристраму Шендију" удружују сентиментални, филозофски и сатирични тон, не само да се ствара амалгам породичне историје и енциклопедије сувишних знања, него се и однос према читаоцу граничи са некоректношћу. Остављен да се нада немогућем и подстицан да разуме неразумљиво, читалац је систематски обмањиван од самог наслова. "Живот и мишљења Тристрама Шендија" у ствари се баве животом Тристрамовог стрица Тобија и мишљењима његовог оца Волтера: док се Волтер труди да и најтривијалнијем догађају прида филозофску важност, забављен неприменљивим теоријама и недоказивим поставкама као што су тезе о значају носа и личног имена за човекову судбину, дотле се Тоби са својим капларом Тримом унедоглед игра оловним војницима. Насловни јунак сваки час нестаје из текста, и иако роман почиње Тристрамовим зачећем, од буквално схваћеног почетка живота, на његово рођење чекаћемо до треће књиге од девет колико их укупно има.

Фабула је у "Тристраму Шендију" у дубокој сенци приповедне форме "вечите недопричаности". Приповедач ремети ток и ритам сопствене приповести: за Тристрама су дигресије "живот и душа читања", сунчев сјај без ког би на страницама књиге владала вечита зима. Он приповедање сматра другим именом за разговор; текст је реконструкција свакодневног ритуала који се непрестано мења, који никад нема жељени праволинијски ток и логичну форму, који изневерава сва очекивања својих учесника. Разговор је  потврда трагикомичне немогућности да се међу људима успостави било какво разумевање или консензус. Свакодневни живот ексцентричне Тристрамове породице је само низ забуна  и погрешно схваћених порука. Све што чују и дознају јунаци прилагођавају свом знању и очекивању, па се тако за тили час побркају помоћни глаголи са помоћним четама, или пак бивши војник место где је рањен покаже на карти, док устрептала удовица која се нада удаји очекује да га види на његовом телу.

Аутор нас стално одвраћа од заплета и подсећа на материјалност текста. Стерн истражује не само границе приповедања него и могућности типографије. Интегрални део романа постају проповеди и правна документа, али и црна страница у знак жалости због смрти једног од јунака, или празна страница понуђена читаоцу да је сам попуни.

Као први весник постмодернистичке литературе и њене пародијске енциклопедичности, "Тристрам Шенди" је жанровски слојевит и значењски недокучив, али и даље неупоредив читалачки изазов.