Границе притисака ЕУ

Земље западног Балкана протеклих дана нашле су се у правом малом вртлогу изјава водећих политичара Европске уније које су стварале атмосферу да се балкански бродићи ипак не приближавају европском заједничком тлу.

Док се јавност у Хрватској узбуркала изјавом председника немачког парламента Норберта Ламерта да „Хрватска још није спремна за ЕУ” иако је њен пријем планиран за 1. јул 2013. године, остале земље западног Балкана жестоко је забринула могућност да поједине земље ЕУ поново уведу визе за њене држављане и то све због таласа лажних азиланата.

Међутим, оба повода само доказуј колико поједине државе чланице ЕУ користе европске интеграције западног Балкана за међусобне борбе и интересе, али и колико је некад цела политика ЕУ према овом региону некохерентна.

Наиме, притисак водећих чланица ЕУ на западни Балкан не јењава иако је постало евидентно да проблем није у томе што Србија и Македонија нису довољно учиниле да спрече одлазак својих лажних азиланата у Немачку.

Проблем лежи у чињеници да поједине земље ЕУ имају велике погодностима које пружају током процеса тражења азила као и да је тај процес исувише дуг. Пут до тих погодности не могу да спрече земље западног Балкана, јер би спречавање некога да изађе из земље представљало кршење људских права што се и те како не би свидело ЕУ.

Дакле, мање промене система у самим државама ЕУ би спречиле све нелагодности и у потпуности одбациле потребу Берлина или Париза да у својим рукама, ван процене и контроле Европске комисије, имају механизме за привремену суспензију безвизног режима.

Међутим, када се цела прича о лажним азилантима са Балкана стави у шири контекст заштите спољне границе зоне Шенгенског споразума није тешко закључити да овај притисак Немачке, Француске, Аустрије, Белгије, Холандије и Луксембурга не циља само западни Балкан.

Још пролетос су Немачка и Француска истакле да желе измене Шенгенског споразума тако да националне владе поново имају право да на месец дана поново уведу контролу над својим, унутаршенгенским границама.

И тада, као и сада у случају Балкана, то је било јефтино пецање поена у популистичким предизборним водама које је само крњило веру у европску идеју и доказивало да Французи и Немци нису баш толико ради да поделе одговорност са Грцима, Италијанима, Шпанцима и Пољацима за безбедност спољних граница ЕУ и заједно реше проблем налета имиграната из Северне Африке, Блиског истока и крајњег истока Европе.

С друге стране, притисак шефа Бундестага на Хрватску и њено скорашње чланство у ЕУ, поједини дипломатски кругови виде као немачко „тренирање строгоће” које заправо служи да би се Србији поставили строжи услови за датум почетка преговора о чланству у ЕУ, али тако да Берлин не испадне неравномерно строг према свима на Балкану.

Међутим, Берлин је у протеклих годину и по дана већ имао два поприлично робусна дипломатска ударца Београду и то приликом посете Ангеле Меркел Београду у августу прошле године као и у недавној посети Андреаса Шокенхофа, заменика шефа посланичког клуба владајуће немачке странке у Бундестага.

Премда Берлин можда мисли да је „гвозденом дипломатском песницом” ипак дошао до неких резултата, прави резултат оваквих акција је смањење жеље грађана за европским интеграцијама.

Слично се дешава и у осталим земљама западног Балкана, јер њихови грађани још нису осетили све добробити европских интеграција а Брисел све више сагледавају само кроз притиске.

Иако из ЕУ стално поручују да њихови притисци на западни Балан су заправо плод тога да у својим редовима „не желе неспремне земље као што су Румунија и Бугарска”, ЕУ заборавља да политичка елита на западном Балкану још није довољно зрела да се носи с овим притисцима те да ће радије се приклонити популизму.

Не смањујући одговорност локалних политичара, овој ситуацији доприноси и чињеница да је дужничка криза у редовима ЕУ постала њеним чланицама савршени изговор за мање интересовање за западни Балкан, успостављање кохерентне политике „двадесетседморице” према Балкану и сам процес проширења ЕУ.

Тако је ЕУ дошла у ситуацију да се некад више бави арапским пролећем и ситуацијом у Ирану или Сирији него проблемом Македоније, која је и даље заглављена због спора са Грчком око имена, или БиХ која не може да се извуче из унутарполитичког чвора.