Добри синови отаџбине

Чачак – Представници града Чачка и удружења која негују традицију ослободилачких ратова Србије јуче су положили венце на костурницу – споменик четири вере на Градском гробљу, сећајући се предака који су почетком прошлог века војевали за слободу. Овог дана навршено је тачно стотину лета од тријумфалног уласка српске војске у Скопље у Првом балканском рату, и 94 године од ослобођења Чачка у Првом светском рату.

– На аверсу споменице из Првог балканског рата писало је „Освећено Косово”. У свести српског народа, још од потпадања под турску власт, остала је мисао да су то крајеви који су били средиште и срж средњовековне српске државе – рекла је на свечаности Лела Павловић, директор Међуопштинског историјског архива у Чачку.

Чачани су 7. октобра 1912. испратили пешадију из свог краја у Први балкански рат, и већ после две седмице уследила је пресудна битка против Турака, на Куманову.

– Потпуковник српске војске из Чачка Александар Глишић, командант 7. пешадијског пука Дунавске дивизије, погинуо је у Кумановској бици 23. октобра. Он је први српски официр који је у том боју дао живот за отаџбину. Од тада па све до 1941. кад је његов пук престао да постоји, та јединица је свакодневну прозивку обавезно почињала читањем имена и презимена Александра Глишића. Дежурни официр увек би на то одговорио: „Славно погинуо на Куманову”, а тек после тога читано је име тренутног команданта пука. Сем Глишића, такву почаст није доживео ниједан официр српске војске – каже за „Политику” Радивоје Бојовић, историчар Народног музеја у Чачку.

Глишић је био из породице чачанског трговца а за Србију су тих година пала и оба његова брата, „добри синови отаџбине”, како прича Бојовић, описујући:

– Други брат, Душан Глишић, био је командант школе „1.300 каплара” и одузео је себи живот 1915. да га, тешко болесног, војници не би вукли на носилима. Трећи од Глишића, Милутин Лујо, био је чиновник у Министарству финансија, а погинуо је 1914. у борбама на Дрини, код Вишеграда. По браћи Глишић названа је једна улица у Чачку, а у Београду данас живи Милутинова унука, др Илеана Ћосић. У међуратном раздобљу Чачак је неговање успомена на балканске ратове везивао за браћу Глишић, и њихова кућа била је обележена спомен-плочом.

Још један 25. октобар важан је у чачанском летопису. Тог дана 1918. у десет сати изјутра наредник Милан Гавровић ујахао је у ово место које су Аустријанци напустили претходне ноћи, што је значило крај Првог светског рата за Чачане. Варошица је тада имала 4.779 житеља, од којих 241 удовицу.

Од септембра 1934. Чачак на градском гробљу има јединствено обележје, споменик четири вере. Камена пирамида на својим странама има православни и католички крст, исламски полумесец и јеврејску звезду, а у костурници испод ње сахрањени су посмртни остаци 918 војника из 15 данашњих држава, који су током балканских и Првог светског рата погинули у чачанском крају.