Политичка банка

Први чин спасавања онога што се још могло спасти од Агробанке окончан је прошле недеље усвајањем прописа по коме та, већ бивша, банка постаје део Поштанске штедионице у којој су клијенти већ од јуче могли да дођу до својих пара. Да ли ће тај „брак из рачуна” донети профитну срећу партнерима – остаје да се види. Држава, као наводаџија и кум, мораће да се и за то постара. Само да се на крају приче  као стари свати не нађу грађани Србије као порески обвезници.

Други чин ове наше банкарске драме, такође је, бар формално, окончан тиме што се Бојан Пајтић, председник Владе Покрајине Војводине, изборио за докапитализацију „своје” Развојне банке. И то у директном сучељавању са министром финансија и привреде Млађаном Динкићем, који има позамашно искуство у затварању домаћих банака. Динкићеви „савети”, да није економски оправдано, докапитализовати банку у којој је чак 75 одсто потраживања ненаплативо, наишли су на одбијање појединих војвођанских посланика, а и челника те покрајине, као зрак од огледала.

Посебна прича у томе је Народна банка Србије. Из саопштења централне банке отворено се признаје немоћ да заведе ред у једној од „својих” банака, јер ето „акционар (Војводина) има учешће у капиталу веће од 50 одсто” и да она по том основу не може да утиче на његову одлуку о новој докапитализацији од 150 милиона евра. То што Развојна банка Војводине само у имену слови као развојна, а иначе је комерцијална као све банке у овој земљи, и уз то лоше ради, за НБС је од споредног значаја. НБС не би да се меша у свој посао и да тој банци која „баштини” губитке и злоупотребе некадашње Металс банке, одузме дозволу за рад.

Шта то говори?

Да у политичкој подели власти, па и у аутономији ове покрајине, има нешто што је више од пуког ината. Има ту нешто много више од уверења да се  прохтело Пајтићу да има и своју банку.

То су, пре свега, политичке, а потом и друштвено-економске претпоставке у систему Србије, по коме је могуће да се исфорсира опстанак једне регионалне, готово политичке банке на чији рад ни Скупштина Србије, као законодавно тело, ни НБС, као централна монетарна власт, не могу да утичу иако послује на њеној територији. Да ли такви аршини важе за неку банку у Нишу, Крагујевцу или Чачку? Цео овај посао, како год се окончао, са обвезницама на 30 година, неће моћи наравно да прође без активне улоге државе Србије и НБС. Јер, обвезнице су једно, а жив, ликвидан новац нешто сасвим друго. И за то ће се наћи решење. Ко ће га и колико платити – још ћемо се пресабирати, јер толике паре, ма колико Војводина била богата, треба изнети на сунце.

И у целој овој, понајмање, банкарској причи има један детаљ који, можда, отклања све бојазни и недоумице. У саопштењу из те банке уочи завршнице у Скупштини Србије истиче се, између осталог, „да Развојна банка Војводине има огромну и вредну имовину и да је једина банка са седиштем у Новом Саду и регионалном оријентацијом”. Тачка. Крај.