Исплати ли се сањати?

Прочитао сам све текстове у овој рубрици и већина у мени изазива само тугу. Тугу, јер у њима препознајем себе кроз неколико година. Тек ми је двадесет и једна, прије двије године дошао сам у Праг као стипендиста Чешке владе, сада ту студирам и, све у свему, сматрам себе јако срећном особом.

Овај град је прелијеп, земља је уређена, све функционише како треба, од државног апарата до градског превоза. Ништа спектакуларно, наравно, али када долазите са наших простора, све што ради како треба фасцинира вас и изгледа вам као бајка. Шалтерска службеница није се изгаламила на мене због сваког питања које се тиче нострификације диплома. Градски превоз је поуздан, добро организован и прилично јефтин (барем за студенте). Студентска служба на факултету заправо помаже студентима! Можете ли да вјерујете? Мој брат који студира у Београду и даље не може.

И онда се питам, из какве то земље долазим када ми је чудно ако људи раде свој посао, посао за који су плаћени, са осмијехом и осјећајем да је и са друге стране тог шалтерског стакла заправо људско биће?

Да, да, мој живот је идила, испунио сам тај српски сан већ са деветнаест година – отишао сам из своје Отаџбине. Чему онда туга на почетку овог текста? Јер не знам да ли још увијек вјерујем да могу промијенити свијет. Видите, ја сам помало чудан... Волим своју земљу. Не могу да замислим свој живот било гдје друго. Волим ја и да путујем, да упознајем нове људе, нове културе, да научим и нови језик и проведем мјесеце или године на неком новом мјесту, препуном ствари које чекају да буду откривене. Али ни за шта на свијету не бих мијењао осјећај повратка кући, у свој дом, у своју Отаџбину. Истина, наши људи су често неваспитани, прости, једини начин зараде видимо у превари, наше средине су често малограђанске, имамо много ситних душа, склони смо сплеткарењу, оговарању, издајама...Ту су само неке од наших честих мана. Али упркос томе, ја тај народ волим више од свега. Излизано је рећи да имамо широку душу, али заиста имамо широку душу! Нигдје се не весели као код нас, нигдје вам се неће тако од срца обрадовати као у кафани, оној правој, нашој, нигдје се човјек не може тако одморити... Барем ја не могу.

Зли језици ће рећи да и нисмо ни за шта друго до за лумповање и провод. Није истина. Постигли су Срби много тога, имамо ми славну историју баш као и славне савременике, али тужно је што имамо средину која то пречесто не зна да цијени. Ту опет долази оно наше сплеткарење, та љубомора ситних душа коју никако да схватим. „Кад немају талента да граде, имају језик да руше“, рече један наш писац...

Али сам ја увијек имао неку вјеру да то могу промијенити. Не сам, наравно. Знам много младих, образованих и храбрих људи који дијеле моја размишљања и који су спремни да се боре. Ипак, та наша вјера, та убјеђеност да можемо промијенити свијет мијењајући себе, да је све само нас чекало, све више и више копни. Јер сваки пут када ми нешто дамо Отаџбини, када се неко од нас врати са жељом да промјени нешто, када одбијајући да се одрекнемо свог држављанства тражимо помоћ од наше државе, наилазимо само на псовке, осуде, покушаје преваре и тај застрашујући државни апарат који као да је прављен са циљем да нас све одбије од Матице.

Скоро сви текстови у овој рубрици говоре баш о томе, а опет се ништа не мијења.
Не бих превише да дужим, све то већ знате. Моје питање за све вас који ово читате је просто – исплати ли се сањати неку бољу Србију и за њу се борити? Јесам ли луд ја јер мислим да заслужујемо боље, или су луди сви они који се са оваквом државом прећутно слажу?

М. С. Праг, Чешка Република

...........

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.