Мик Џегер је енглески др Неле

Рок музичар, композитор, глумац, сценариста и ТВ редитељ Ненад Јанковић, познатији као др Неле Карајлић, припрема нову ТВ серију „Надреална телевизија” у продукцији ТВПрва и агенције „Адреналин”. На духовит начин, у овој серији причаћео текућим политичкими другим догађајима. Он то чини упркос инфаркту који је имао 22. маја 2011.

Рођен је 11. децембра 1962. у Сарајеву, у којем је живео до августа 1992, кад је избегао у Београд. У браку са Сањом, архитектом, има ћерку Јану (22 ), студента ветерине, и сина Срђана ( 15),ученика и фудбалера Рада.

Кад завршавате нову серију?

У овом моменту завршавамо монтажу пилот-епизоде. Серија ће имати 14 епизода, прва епизода ће бити 10. децембра, а следеће од фебруара или марта.

Колико ће ово бити нова „Топ листа надреалиста”?

По овоме што смо до сада снимили, те две серије немају никакве везе једна с другом. Избегао сам сваку сличност са старим причама. А шта је боље – ова или она серија – тешко је проценити, као што је немогуће да се пореде фудбалски клубови из овог и прошлог века. Тешко је рећи да ли је данашња „Барселона” боља од оног „Ливерпула” из седамдесетих.

А која је разлика између старе и нове серије?

Почели смо да радимо „Надреалисте” као неку врсту пародије на ТВ програм. Био сам водитељ, а Ђуро чувар, снимали смо „сапунице” „Сејо и Сеада” пре него што су се „сапунице” појавиле на нашим програмима. Телевизија тада није била средство за контролу јавног мњења. То је јошбио радо виђен гост у нашим домовима. Угодно је било њомесе угрејати као неком новом врстом огњишта. Данас је то много другачије. Телевизија више није продукт Мије и Чкаље него Џорџа Орвела.Она нема намеру да очува породицу око свог „пламена”, већ да је разбије.

А „Надреална телевизија”?

Она није само реакција на ТВ програм, већ представља креативни одговор на слику света, која се путем телевизије, а и свих других средстава комуникације, данас намеће гледаоцима. Једноумље позног социјализма заменило је једноумље глобализма, а оно што им је заједничко јесте криза – криза вредности, криза морала, економска криза, политичка криза. То је заједничко за оба система. А управо криза представља погонско гориво за старе и нове „надреалисте”.

Шта сте Ви све у овој серији?

Све радим, само пара немам. Редитељ сам са Милорадом Милинковићем. Сценарио серије је моје дело 99,9 одсто. Музика исто тако. Имам главну улогу, а ту су и Никола Којо, Весна Тривалић, Зоран Цвијановић, Миша Самолов, Марко Гверо и плејада феноменалних натуршчика. Њихова имена још чувамо у „бункеру”. Они ће бити велико изненађење серије.

Колико мислите само на себе?

Почео сам интензивно да мислим на себе после 22. маја 2011. Генерално, човек не може да се бави овим послом а да није мало себичан. Бити уметник подразумева изражајни болесни его, велику и чврсту сујету и одређену количину себичности. Ипак, кад човек постане родитељ, уметност пада на друго место. Биологија је јача од уметности.

А колико вас је срце одвојило од посла?

Годину и по дана сам морао да мирујем. Тада сам променио начин живота. Престао сам да пушим, да играм фудбал и да свирам и певам. Лекари су ми казали да ми је једини прави лек свакодневна шетња од три-четири километра. И сад немам никаквих здравствених проблема.

Која је ваша животна водиља?

Трудим се да ми и животна и пословна водиља буде илузија. Пишем о темама које тиште и мене и друге. И баш из тих ситуација извлачим ведрију страну: духовитости које ће изазвати салве смеха, а смех, кажу лекари, продужава живот.

Како користите машту?

За мене је машта мотор сваког уметничког деловања, без обзира на то да ли је то дело реално или надреално. Међутим, данас је на свим телевизијама машта нестала и људи без маште праве ријалити шоу, а он је управо резултат недостатка маште, односно креације оних који припремају програм.

И чему то води?

Недостатак маште ће врло брзо укинути телевизију. Јер, ТВ има све мање садржаја који задржавају оне који имају иоле памети. И због тога многи прелазе на интернет, па се врло брзо може догодити да телевизија доживи судбину биоскопа, односно да постане музеј. Јер, ТВ без маште ниподаштавају интелигенцију гледалаца. Све су то теме које обрађујем у „Надреалној телевизији”.

О чему би у вашој песми „Пишоња и Жуга” они сад певали?

Пошто су сви идеали нестали, пошто нема више илузија нити утопијских слика света, пошто је пријатељство заменила гордост и суровост, у новој верзији те песме Пишоња би гурнуо Жугу при пуној брзини и избацио га из аутобуса и пут наставио сам.

А кад „Љубав удари тамо где не треба”?

Љубав више не може да удара, јер је више нема. Може се наћи само у музејима, а пошто су они углавном затворени ради реновирања, љубав се више не може нигде наћи. Требало би питати археологе да ли су они, у неким ископинама, пронашли остатке љубави. Можда су у стању да на основу њих реконструишу слику љубави, да нас барем мало подсете на то давно заборављено стање свести.

Да ли је то због „Девојчица којима мирише кожа”?

То је име песме која каже да „с оне стране улице станују дјевојчице, којима мирише кожа”. Због развоја хемијске индустрије и масовне потрошње козметичких препарата свим девојчицама мирише кожа, без обзира с које стране улице становале.

Коме певате „Ја волим те још”?

Некоме ко то слуша више од 30 година.

По мени сте били српски Мик Џегер, а по вама?

Не.Мислим да је он енглески др Неле.

-----------------------------------------------------------

Ех да сам обуо копачке...

Да нисте оно што јесте шта бисте желели да будете?

Фудбалер, наравно. Један сам од ретких самољубљивих типова који ће искрено рећи да се преварио у животу. Уместо да прихватим позив мог комшије фудбалског тренера, па да 1974. обујем копачке и препустим се најузбудљивијој игри на свету, узео сам гитару и покушао да стиховима променим свет. Данас кад гледам овај нуклеарни фудбал који се игра у Евролиги,осећам да сам могао бити део тога.