Оде младост као воз

Рудник – Наиђете ли на човека који виче кад говори, знајте да је из Накучана, рекоше нам у овом селу и објаснише. Куће раштркане, подалеко једна од друге, па оно мало старијих житеља што је у селу остало није кадро да се међусобно посећује да би се о којечему договорили, већ се довикују с брда на брдо. Навикли тако, па и кад се са неким сусретну, прегласно говоре.

Педесетогодишњи председник месне заједнице Милан Марковић је скоро најмлађи у Накучанима, селу на рудничким обронцима. Кажемо „скоро”, јер...

– Од мене су млађи само један основац и један средњошколац, и они су сва наша омладина. Никад нисмо имали школу, ишли смо у суседни Шилопај, а откад је, пре десетак година, та школа угашена, наши ђаци уче у Горњем Милановцу. По попису од пре 45 година, у Накучанима је живело 250 душа, сада их је 67, најмалобројнији смо и најстарији међу 62 села општине – каже Марковић.

Нема школе, нема продавнице (иду у Врнчане), нема цркве (у Љутовници је), нема аутобуса (пешке до Шилопаја или Љутовнице). Једино оронула зграда железничке станице, са ћириличним и латиничним натписом имена овога места, одолева зубу времена, подсећајући на прошле дане.

– Кроз село је, до 1969. године, пролазила пруга уског колосека, возови су ишли ка Београду или, у супротном правцу, ка Сарајеву. Имали смо и локал за Милановац, Чачак и Љиг. Када је кроз село пролазио последњи „ћира”, људи су плакали. Слутили су да без воза неће бити ни Накучана, као што их и није. Живели смо од пруге – говоре нам супружници Гордана и Младен Зарић који нас, кад им банусмо у авлију, изљубише. Две кћерке су у једном подаљем граду, ретко долазе, уопште им ретко ко наврати, па се сваки намерник дочекује као најрођенији, јер су жељни народа и разговора.

Док је било „ћире”, било је и живота, људи, прихода. Неки Накучанци су радили у железничким униформама, други су возом путовали на посао у милановачка предузећа и возом се кући враћали, жене су, петком и недељом, возом одлазиле на градску пијацу с белим мрсом, утовљеним пилићима и јајима, а увече се враћале с празним корпама и лонцима, али с пуним новчаницима. Зарађивало се и кућило у селу. Ђаци су ишли „ћиром” у милановачке школе и стизали за сунца кући да помогну родитељима, нису изнајмљивали станове у граду.

Откако оде воз, одоше и људи. Истина, викендом, дође покоји наследник у село да обиђе очевину, за заложи ватру на старом огњишту; буде мало и оде.

– Највише нас се сакупи на сахранама, пошто једва памтимо кад је последња свадба била. Тад се на гробљу сусретнемо, изразговарамо и разиђемо до идуће сахране. Једно весеље, свадба или бабине, било би данас права атракција за село. Најцрње је кад „снег падне и друми западну”, као прошле зиме. Нема ко да чисти сметове, никуд да одемо, нико да нам дође. За десетак година, једва ће у Накучанима остати покоји оџак да се пуши – прогнозира председник месне заједнице.