Довиђења

Како се и ова година полако приводи крају, тако се полако одбројавају моји последњи дани као грађанина Србије, Југославије, или како се већ зове тренутна адреса нашег солитера. Већ дуго година се спремам на овај потез, тако да одлагање више нема смисла.

Уз чашу доброг вискија палим последњу цигарету, и посматрајући хладну кишу како пада на кров суседне зграде мислим о томе како моја деца неће имати исто држављанство као моји родитељи. И вероватно неће причати српски зато што највероватније ни моја будућа супруга неће.

Немојте ово схватити као израз непоштовања према Србији и српском роду, ја само мирно посматрам тренутне трендове мог живота и користим их као индикаторе куда мој живот даље иде. А живот, без обзира шта ми урадили, иде даље а ми можемо само да се потрудимо да би били у могућности да уберемо нешто мало среће док смо још увек ту.

Враћајући се на моју промену држављанства, не радим то из неких идеолошких разлога, чисто монетарних, тако да нећу да вам солим памет и да вам продајем бајке о дивном Западу-Северу-Истоку. Не постоји. Ту си где си, снађи се, лакше је упалити свећу него проклињати мрак. Лично не сматрам да смо ми дефинисани нашим држављанством. Нема те књиге који можемо извадити из џепа да нам истинито каже: “Сви Срби/Хрвати/Марсовци имају следеће особине...“

Постоје људи које познајете и које не познајете, тако да у свакодневном животу не можемо да малтретирамо људе стереотипима. Али ипак увек постоји та етикета коју ми сами стављамо на себе, и неко можда зна и зашто, али не и ја. Та етикета на којој пише: “Срб“/“Француз“/“Рус“. То је део наше личности, одговор на питање: “Одакле си?“, извор поноса или стида, како коме.

Али ово није прича о тим људима. Ово речи су једноставно ту да бих ја вама, драги читаоци, могао да опишем како је чудан осећај одрећи се земље која вас је обликовала, само због тога што вас њен пасош спречава да остварите своје снове. Места које је колевка мојих најлепших сећања, свих првих свесних корака у живот, и извор мојих највећих пораза.

На ливадама високе зелене траве сам играо фудбал са друговима које више не знам. Под светлима града сам се враћао кући из школе где сам упознао моју прву љубав, прелепу девојку црне косе и зелених очију која ме неочекивано оборила као гром из ведра неба, али мораће бољи писци него ја да пишу о њој да се не би Бог увредио лошем опису његовог мајсторства. Током топлог лета сам под хладом старог бора први пут пољубио девојку. У рано пролеће сам викендима бежао на Дунав са оцем на пецање, и у безбожне сате јутра су нас видели само пекари, трска и комарци ко роде! У касне јесење дане сам се, инспирисан мојом мајком, завлачио у градску библиотеку и губио се у делима Достојевског, Нушића, Штајнбека и свих осталих док ме је пратила музика Балашевића и Бетовена. Ту је рођена моја друга велика љубав, у време када је она прва схватила да је она превише кул за мене и да сам један сасвим просечан дрипац. Нека, и боље је, њу никада не бих волио колико сам волио фудбал, пецање и књиге.

Али свему томе је једног дана дошао крај, и ми смо као и други пошли стомаком за хлебом у далеки, бели свет. И све то време проведено у световима који су други створили, и који сам ја кројио у својој машти, ме је спасило зато што сам разумео те чудне странце који не знају шта је право лето. Схватио сам да сам истински странац, и да што дуже времена проведем овде да ћу исто тако постати странац тамо код куће. Одрастао сам, повремено се враћао кући, све док то више није била моја кућа. Сада су тамо неки нови клинци, и то више нису исте улице и исти борови под којима сам је пољубио. И она се више не сећа мене, али ја се још увек сећам како су њене усне биле нежне и хладне тог далеког лета. И опростио сам се по први пут од пријатеља говорећи им да ћемо се видети још, али за сада нек се запева још једном и нека нам сипају још вина, јер треба да се слави.

Отишао сам на факултет у још даљем иностранству. Тамо сам срео трећу љубав која није могла да правилно изговори моје име и коју је то јако нервирало. Волео сам је само онако како ме је Алекса Шантић научио да треба да се воли. И дуго сам је тешио када ме је напустила да би пратила неке своје снове, дуго сам јој говорио да није она крива и да ја нисам вредан њених снова, ја сам само један просечан дрипац са Балкана којег њен стари не воли.

На аеродрому, док сам гледао како патетично покушава да изговори моје право име док су нам сузе навирале, рекао сам јој збогом, пожелео сам јој све најбоље, и обећао јој да ћу је памтити чак и када она мене заборави. Пољубио сам је последњи пут а њене усне никад више нису изговориле моје име осим у мојим сновима када ме зове из магле.

Зато сада, на крају, морам да кажем хвала, јер су те године проведене у Србији створиле челик у мени који сам ја касније обликовао у мушкарца који ме гледа са оне стране огледала. И сада се од Србије, барем легално, морам опростити. Видеће она мене опет, није ово довиђења заувек, али зато моја драга будућа децо, ви вероватно нећете знати чари те земље како је ја знам.

Моје речи неће моћи да вам објасне тај израз на лицу вашег деде када се спомене Дунав, нити ћете икада разумети зашто ваша бака сања о Јадрану. Нећете имати прилику да некоме опсујете бога из радости што га видите, нити ће вас песме тамбураша у душу дирнути. Ви никада нећете схватити да су бурек и јогурт на великом одмору бољи него било шта што је икада изашло из Француске, и да се вино из винограда вашег прадеде увек чува а никада не пије - јер ако га попијемо где онда још да нађемо? Можда за ваше свадбе добијете по чашицу, ако будете добри.

И ваша драга мајка никада неће знати да су дубоко у мом срцу закопане све моје старе љубави и да их чувам под каменом високим као Златибор. Она никада неће разумети колико је волим, јер је моје срце као њива војвођанска, не видиш јој границе.

Ваша мајка и ви сте ми подарили оно од чега сам се давно опростио, а то је мој дом. И зато сада, барем привремено, кажем-  довиђења.

Аљоша Шарчевић, Шкотска

.............

НАПОМЕНА: Молимо вас да имате у виду да није дозвољено преносити текстове са рубрике без претходног писаног одобрења аутора и Политике Online јер се тиме двоструко крше ауторска права. Непоштовање ове забране произвешће законске последице. Редакција.