Државни неред

Сви православци у Србији до јуче су имали током године право да празнују, а уз то и не раде – 13 дана. Они друге вере приближно толико. Искрени комунисти (ако их још има међу запосленима) који доследно, као некада, одбијају да обележавају верске празнике свега – седам.

Е сад, 14. дана ове године добићемо 14. нерадни дан. У ствари неки да неки не. Радиће се у зависности од воље послодавца.

Тачније, држава је препоручила да се 14. јануарa не ради. Они који буду славили Српску нову годину имаће шансу да се лече од мамурлука на Мали Божић или Васиљевдан.

Поставља се логично питање ко ће искористити прилику за још један дан одмора. Администрација свакако. Радници који имају посла тешко. Они који имају радну књижицу, али не и посла невољно су већ спојили све – од Нове године до Српске нове године.

Држава овом препоруком уводи неред. А њен посао је да заводи ред, да успоставља јасна правила која важе за све или изузетке за које опет мора да буде прецизно наведено за кога и у којим случајевима важе. Прво су празници истакли верске разлике. Сад нас деле на оне који имају толерантног газду, а то је увек и само држава, и оне који морају да истрпе строгоћу нових капиталиста. Тешко да ће неки газда печењаре дати раднику слободан дан после Божића. Па ни рибарнице нису затвориле врата на Светог Николу. А за рад 14. јануара газде нису обавезне да исплате дневницу.

Министарство рада је од укупно 1.725.000 запослених сигурно обрадовало око 600.000 који су ухлебљење нашли у разним државним органима. Они ће први прихватити препоруку. Па не могу државни органи да игноришу препоруку свог послодавца. То је свакако поен за власт.

Али осталих 1.125.000 неће баш бити пресрећно ако буду радили док ових 600.000 издржаваних лечи мамурлук.

Сви ће они моћи, рецимо, по кисели купус у „Макси”, чијих ће више од 10.000 запослених, како смо јуче сазнали, радити и 14. јануара. Радиће и сви у маркетима „Роде”.

Нажалост, ни ови суморни подаци нису тачни. Нико у држави заправо и не зна прецизно колико је оних правих производних прегалаца који нешто стварају и који заиста имају посла. Сељак, рецимо, мора да нахрани стоку био 1. или 14. јануар, левичарски празник попут првог маја, или „црвено слово” у црквеном календару. По једном податку правих производних радника у Београду сада има свега 13.000. Све остало су разноразне услуге – од банкарских, осигуравајућих преко телекомуникационих, поштанских, све до оних које обожавамо за празнике – угоститељских.

Зато и овај један дан нерада приде неће много оштетити српско, тешко оронуло друштво. Ионако се годинама у јануару бележи значајан пад производње. Према неким подацима и до 20 одсто. То је последица како децембарског претераног трошења, које има за последицу пад тражње у јануару, тако и празновања.

Али тај нерадни дан приде само ће јачати уверење да је држава некоме мајка, а некоме маћех. И да је она, на жалост, произвођач не само неједнакости него и нереда.