Балада о хлебу

Стеже се обруч око Дарка Шарића! Та реченица, као да је узета из застарелог капларског уџбеника за ситну тактику, али и као таква ипак је ваљала иконама српске владе за развијање празничног оптимизма.

У недостатку бољих вести, и „обруч” око одбеглог лидера овећег нарко-картела могао би да олакша исцртавање стриповског епа о успешности власти. Власт не спава, Дачић је будан, радне полицијске групе ће у једном часу достићи Дарка Шарића. Историја српске и балканске хајдучије нам казује да сваки одметник кад-тад падне шака жандарима. Па ће се то свакако догодити и Дарку Шарићу, који је, вероватно, међу првима наслутио сопствено уобручавање.

Први српски министар свакако је већ ушао у политичку историју Србије. Све што је за државу драма, за њега може бити, а углавном и јесте маркетинг. Тако је Дачић постао брижни, неуморни, духовити а уз то и музикални премијер. Али, његови иступи су пречести, нема предаха између њих, камере су свуда где он иде или стоји, а том се изазову не може одолети. Случај Дарка Шарића покушавао је да реши Борис Тадић лично, са својим изабраним тимом. Постигао је само то да буде латентна митска жртва нарко-мафије, уз поруку ондашње министарке правде да „нико није јачи од државе!”.

Наравно да нико није јачи ако је држава на свом месту, и под условом да своје пипке није спустила до подземља и постала део њега. Управо је то једињење политичког и реалног подземља порука да је од правне државе јача она подмукла парадржава, која из нетакнуте сиве зоне руководи и легитимним државним пословима.

Да није тако, не би дошло до премијерове забуне са Дарком Шарићем, око кога се „стеже обруч”. У ствари, право је питање коме је требало то јефтино глагољење о намерама, ако органи или радне групе нису окончали посао. Досетио се и премијер па опоменуо таблоиде да се окану узалудне хајке, јер постоји опасност да неко дојави Дарку оно што му је већ дојавио премијер, и исти умакне тамо где је углавном недоступан органима.

Тадић је овом аутору једном приликом рекао да гос’н Дарко има своје људе у (тадашњој) полицији, влади и парламенту. И што је још горе, има више пара него држава од које нико није јачи. Тадић је обећао да ће се имена тих људи сазнати.

Е сад, у разним фазама стезања и лабављења обруча, наводно су пресретнути некакви транскрипти разговора. У драмском дијалогу учествују Дарко Шарић и неки министар. Па се Дарко лепо и како доликује газди, изгаламио на члана владе, који од препасти није смео ни да бекне. Оно што је бекнуо – не да се препричати.

Да ли је то тачно или не, тешко је знати. Биће да је Шарићев слуга министар из Тадићевог времена, али могуће је да такав још траје. Многе колоритне физиономије претекле су из оне Миркове владе. И сада је премијер и министар полиције (тада само вицепремијер и министар полиције) окренуо нишан наопако. И прозвао оне који су по чаршији пустили такав глас: „Само кажите име и презиме тог министра, одмах ћемо га ухапсити, ако је тачно да је разговарао са Шарићем!”

То би значило како су се ствари око Шарића „нешто запетљале”, ама и премијер у њима. Он тражи виталне информације на основу којих се хапси, и то од оних којима је дужан да их даје. Ако шеф полиције не зна има ли транскрипата или не, и ко је из ове или претходне власти био сеиз Дарку Шарићу, онда је то већ посао за инспектора Клузоа и његов урнебесни тим.

Ни са Мишковићем ни са Шарићем и хапшењима која ће сигурно уследити, српска влада није постигла да сви облици власти функционишу независно од владајуће политичке воље. Борба против корупције остаће без смисла ако премијер не испуни основно обећање, на коме је стигао до мандата: „Свој ћу посао посветити народу и настојању да живот у Србији буде бољи и срећнији, да нестане сиромаштва и беде!”

Парламент и даље изгледа као скуп раздраганих људи, задовољних својом позицијом и учинком. На седницама доминира једна тема: криза на Косову и како је решити.

Добили смо јавну резолуцију и тајну платформу. У ономе што смо видели има тачних опажања и неких софистичких обрта. Али, очито је да нема решења које би задовољило амбиције власти да ту драму остави бољем делу српске историје. Месије нема, ко год да је на власти.

Парламент би морао да има бар још једну тему, исте или веће важности: сиромаштво у Србији. Ту резолуције не би помогле, исто као ни бесконачна стерилна паметовања. Пред опстанком народа, сва митска умовања морају у дубоку сенку. Питање је: како покренути живот и омогућити људима да раде, како да Срби који имају среће да нађу посао не буду најјефтинија радна снага на свету. Милион сиромашних и полугладних Срба је баш брига хоће ли органи да стигну Шарића и како су Мишковић и Каса дочекали празнике.

Па је ред да се премијер коначно прихвати посла и посвети своме народу, а Шарића нека ухвати остатак јаке државе.