И ванземаљци знају

Има неких, иначе дивних, речи, од чије ме претеране или бесмислене употребе заиста обузима специфична мешавина немоћи и беса. Рецимо, реч правда. Има ли шта лепше и важније од правде, на овом свету? Можда и има, ко зна. Мада, откад почнемо да мислимо, откад почну да нам читају бајке, најважнија порука која до нас допире и с којом одлазимо у миран дечји сан, обично је управо та, правда је још једном победила! Зликовци су уништени, добро је тријумфовало. Има ли, касније, тога још негде на свету, једном кад бајке оду у заборав?

Једна од вежби која се ради са онима који изучавају теорију конфликта је оваква: каже се члановима групе да сваки од четири угла просторије представља један појам: правду, самилост, истину и љубав. Они треба да се одлуче за један угао, и да затим образложе зашто би баш тај појам спасио свет. За шта бисте се ви одлучили? Кад сам ја била студент на том часу, одлучила сам се за самилост. Чинило ми се да су правда и истина сувише апстрактни појмови, а при том и некако субјективни. Што је за једнога правда, за неког другог биће љута неправда. У овај апсурд нас, уосталом, уверава свакодневица. Што се тиче истине, с њом тек није лако. Јер, с друге стране истине не мора да буде лаж, већ је тамо много чешће друга истина. И зато су правда и истина прилично неупотребљиве у спасавању света, а и не постоје, ако мене питате. Љубав је тек релативна категорија. Која љубав, чија љубав, каква љубав? Да је љубав увек ваљала, не би настала она језива узречица: „Од такве љубави пацов цркава”. Не можеш да отвориш новине, а да не видиш негде неко масовно убијање које се десило „у име љубави”. Знам, неко ће сад да каже да то никад није била љубав, али откуд знате да је тако? Онај што од љубоморе скапава и своју вољену и себе убије, јесте ли сигурни да је никад није волео и да му није управо љубав помутила разум? Ако човек не уме да воли своју жену или своју домовину мирно и достојанствено, то још не значи да не уме да воли. То само значи да љубав није ни мирна ни достојанствена. Све је, само не то. Дакле, ни од љубави нема неке вајде у спасавању света. Остаје нам самилост. За самилост ти није потребна ни истина, ни правда, ни слобода, ни једнакост, ништа од тих великих појмова што ударају у таламбасе. За самилост ти чак не треба ни невладина организација, ни подршка шире друштвене заједнице, ни логистика. Само добро срце. Чинило ми се, тада размишљајући, а ни до данас нисам променила мишљење – кад би свако делао имајући у виду принцип самилости, овај би свет био много боље место.

Међутим, свет се, од свега, најмање бави самилошћу, иако су многима пуна уста хуманости. Али хуманитарна акција није истинска самилост, она је посао. Од кога неко и заради. Када је ономад ураган Сенди ударио на источну обалу Америке, свет се на неколико сати претворио у кризни штаб, пратећи из минута у минут, у директном ТВ-преносу, када ће и како страшни црни облак да стигне до Њујорка. Јер, научили су нас СФ филмови да чак и ванземаљци знају која је тачка на свету најважнија, па метеорске и марсовске коњице, као и Годзиле, Кинг Конгови и инвазије летећих тањира, увек прво ударају на Белу кућу и Кип слободе. Тако исто и ураган Сенди. За то време, у новинама је, као споредна вест, прошла информација колико је, рецимо, људи тај исти ураган убио и унесрећио на Хаитију. О ТВ-преносу са Хаитија није било ни спомена. Имате ли, рецимо, појма да је крајем прошле године, 16. децембра, тајфун Бофа на Филипинима убио 1.020 особа, а да се 844 води као нестало? Никад чули, зар не? Наравно да нисте, јер ни медији се не руководе принципом самилости.

Ипак, не треба ни о самилости много причати. Само шапатом. Да не падне неком на памет да је уведе у неки закон.