Распродаја Хрватске

Загреб – Државни уред за управљање државном имовином (ДУУДИ) у Хрватској је почетком јануаравлади предложио нову систематизацију за више десетина предузећа у државном портфељу, с циљем разврставања на она која су и даље од стратешког интереса и она која могу да буду у већинском делу понуђена на тржишту, извештава Дојче веле.

С обзиром на централизованост државних институција, нема сумње да је уред притоме само потписао већ припремљено мишљење из врха владе, што читавој процедури даје озбиљност готово свршеног чина.

„Тиме се опет у новије време потврђује да сурова стварност руши владину бајку о заштити државног и општег друштвеног интереса. Она се још труди да спасе ликвидност буџета и заустави даљи пад кредитног рејтинга, а наредној ће власти препустити остатак бриге о националној економији“, каже за Дојче веле економски аналитичар Густе Сантини.

„Но, то је ионако само епилог двадесетогодишњег процеса неолибералног узмицања државе, при чему су веће и јаче земље ипак сачувале доста вредности, док су мањима, нарочито онима у транзицији, намењени огромни ризици и неизвесност у циљу нечије приватне користи.“

Категоризације о којима је реч, објављене на интернет страницама Државног уреда, личе на излог продавнице у којој је у току општа распродаја, и подељене су на три дела.

У још једном, посебном, остављена су ретка предузећа монополисти од стратешког значаја, попут оних која регулишу саобраћајну инфраструктуру. Уз њих стоји напомена: „сачувати за будуће генерације, не предвиђа се приватизација”.

Чини се да је баш све остало, изузев тих „мрвица са стола”, осуђено да оде на добош.

У категорији „Друштва од посебног значаја”, с напоменом „могућа је приватизација или продаја по посебној одлуци”, налазе се 24 фирме: Хрватске железнице – Карго, Бродарски институт, „Кроацијаерлајнс”, Кроација банка, Хрватска пошта, Хрватска лутрија, Имунолошки завод, „Јадролинија”, Лука „Ријека”, „Народне новине”, Бродоградилиште „Уљаник”… Ту је и седам највећих аеродрома.

Следећа категорија већ носи меркантилно име „Тип солидум”, и у њој је десетак предузећа у којима држава има мањински, али значајан власнички удео.

Тако ће на продају тих често контролних пакета деоница бити стављени: „Ђуро Ђаковић” холдинг, „Ина”, „Кончар”, Лука „Плоче”, „Подравка”, „Атлантска пловидба”, „Сунчани Хвар,” Кроација осигурање, Хрватска поштанска банка.

Напомене уз њих гласе „пуна изложеност тржишној утакмици” и, пре свега, „осигурати пуњење буџета”.

Последња категорија с називом „Концесионари” односи се на тамо ненаведене фирме и јавна добра попут аутопутева – то је одраније познато – које влада намерава да изнајми на више десетина година.

Овај својеврсни каталог за постновогодишњу распродају требало би да буде усвојен у влади до краја првог квартала, а затим почиње аукција. Читава операција засад не би ни била примећена – и овако једва да јесте – да синдикалци „Петрокемије”, кутинског произвођача вештачког ђубрива и другог највећег хрватског извозника, нису дознали да је и за њих планира приватизацијска судбина, мада је то предузеће већ 15 година експлицитно заведено као стратешки државни ресурс.

Готово сигурно грешком, „Петрокемија” је сврстана под „Тип солидум”, а место јој је ваљда у „Друштвима од посебног значења”, према већинском државном власништву.

Без обзира на то, тамошњи синдикалци добро су разумели изнесену систематизацију по којој би и та категорија била изложена вероватној приватизацији, па су предузели акцију одбране свог и јавног интереса, за почетак се обративши преко медија широј јавности.

Министар привреде Хрватске Иван Врдољак поручио им је након тога да нико није говорио о приватизацији.

Али, нажалост, ипак јесте, колико год се потом и Младен Пејновић из Државног уреда правдао да је систематизација погрешно протумачена. Уосталом, ни он сам није касније понудио друго тумачење предмета у тој игри „глувих телефона”.

Могло би да се закључи да власти за сада још тестирају јавно мњење и разврставају приоритете према могућем отпору радништва и других заинтересованих друштвених субјеката, на који би могле да наиђу.

Синиша Миличић, председник Регионалног индустријског синдиката из Вараждина, оцењује да досадашња пракса приватизације јасно упозорава да такви поступци иду махом на штету радника и шире јавности:

„Ради краткорочне користи тренутне политичке власти и нечијег приватног профита, газе се преостала права запослених, и још нас уверавају да је то на нашу заједничку корист. Бар смо до сада добро научили да нипошто није тако. И друго, држава уопште није нужно лош газда, осим ако властима није циљ да нас увере у то.“

„Могли бисмо од развијенијих економија да преузмемо и неке друге моделе организације, јер класична приватизација очигледно више није прихватљиво решење. Ова криза би тако могла да се искористи и за радикалан заокрет према развоју радничког деоничарства, где менаџери морају да се понашају као и у приватним фирмама. Данас на Западу постоји много таквих успешних примера, а има их неколико и у Хрватској. Они више него јасно доказују да људи који тамо раде ипак најодговорније брину о свом пословању”, поручује Миличић.