Слепи колосек

Таман што смо с Русима, после неколико година отезања, потписали уговор о модернизацији пруга и набавци гарнитура возова, вредан око 800 милиона долара, све лако може да падне у воду. Због нас. Наравно.

Годинама смо се с Русима договарали о зајму, а људи су нам одмах рекли, дајте пројекте за које тражите паре. Ми их, разуме се, нисмо имали. За неке деонице ни дан-данас. Коначно смо се некако с кредитором изборили и паре треба да „легну” током овог пролећа.

Руси су, сасвим уобичајено у таквим аранжманима, одобравање кредита условљавали испоруком своје опреме и извођењем радова. Пошто ми ионако осим камена ништа не производимо прихватили смо да Руси чак 70 одсто тих пара дају својим фабрикама и радницима.

И када се чинило да је овај посао при крају и да ће с пролећа и наши радници изаћи на пруге од Београда до Панчева, од Ваљева до Лознице, на Коридору 10, према Бару… из наших редова стижу нове идеје.

Министар финансија и привреде Млађан Динкић, који је недавно и потписао уговор у Москви и нови челници „Железница Србије”, мало би да промене план радова, који је некако утаначен с Русима.

Сада им се чини да готово стогодишњи пројекат пружне везе између Ваљева и Лознице треба оставити за неко друго време, а да планираних 300 милиона евра ваља уложити у обнову и модернизацију пруге од Старе Пазове до Новог Сада. Недолично је, кажу, да возови миле кроз војвођанску равницу.

На такав предлог одмах је реаговао ресорни министар за саобраћај Милутин Мркоњић рекавши да то не долази у обзир и да ће свака измена плана изазвати додатно одлагање исплате, нове договоре с Русима, а, можда, и потписивање анекса уговора. Није се либио да управу „Железнице” укори на неспособности у припреми пројеката, а овамо су пуни нових идеја.

Без и најмање жеље да судимо о економској оправданости једног или другог посла и њиховој исплативости, јер је та рачуница морала да се нађе у самом пројекту, намеће се питање – да ли је могуће да се, опет, понашамо као размажена деца, која се данима ваљају по поду тражећи неку играчку, а када им се коначно и обећа, она промене идеју. Све по систему – а сад нећу ни како сам хтео.

Подсећати људе из власти, а поготову директне „извођаче радова” у овом аранжману, да су државни послови веома озбиљни и да након потписа међудржавног документа нема врдања и његовог преиспитивања, било би одвећ претенциозно. Али, ми се, нажалост, и даље понашамо као да је у питању политичко надмудривање или предизборна кампања. Постајемо накнадно паметни. Као да нисмо имали све време овог света да извагамо шта су нам приоритети. А, не. То ћемо да радимо онда када то нико жив не чини.

Зато нам се, ако влада не пресече ову апсолутно непотребну расправу или, можда, све врати на почетак, лако може догодити да цео овај аранжман заврши на још једном слепом колосеку наше политичке свакодневице.