Slepi kolosek

Taman što smo s Rusima, posle nekoliko godina otezanja, potpisali ugovor o modernizaciji pruga i nabavci garnitura vozova, vredan oko 800 miliona dolara, sve lako može da padne u vodu. Zbog nas. Naravno.

Godinama smo se s Rusima dogovarali o zajmu, a ljudi su nam odmah rekli, dajte projekte za koje tražite pare. Mi ih, razume se, nismo imali. Za neke deonice ni dan-danas. Konačno smo se nekako s kreditorom izborili i pare treba da „legnu” tokom ovog proleća.

Rusi su, sasvim uobičajeno u takvim aranžmanima, odobravanje kredita uslovljavali isporukom svoje opreme i izvođenjem radova. Pošto mi ionako osim kamena ništa ne proizvodimo prihvatili smo da Rusi čak 70 odsto tih para daju svojim fabrikama i radnicima.

I kada se činilo da je ovaj posao pri kraju i da će s proleća i naši radnici izaći na pruge od Beograda do Pančeva, od Valjeva do Loznice, na Koridoru 10, prema Baru… iz naših redova stižu nove ideje.

Ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić, koji je nedavno i potpisao ugovor u Moskvi i novi čelnici „Železnica Srbije”, malo bi da promene plan radova, koji je nekako utanačen s Rusima.

Sada im se čini da gotovo stogodišnji projekat pružne veze između Valjeva i Loznice treba ostaviti za neko drugo vreme, a da planiranih 300 miliona evra valja uložiti u obnovu i modernizaciju pruge od Stare Pazove do Novog Sada. Nedolično je, kažu, da vozovi mile kroz vojvođansku ravnicu.

Na takav predlog odmah je reagovao resorni ministar za saobraćaj Milutin Mrkonjić rekavši da to ne dolazi u obzir i da će svaka izmena plana izazvati dodatno odlaganje isplate, nove dogovore s Rusima, a, možda, i potpisivanje aneksa ugovora. Nije se libio da upravu „Železnice” ukori na nesposobnosti u pripremi projekata, a ovamo su puni novih ideja.

Bez i najmanje želje da sudimo o ekonomskoj opravdanosti jednog ili drugog posla i njihovoj isplativosti, jer je ta računica morala da se nađe u samom projektu, nameće se pitanje – da li je moguće da se, opet, ponašamo kao razmažena deca, koja se danima valjaju po podu tražeći neku igračku, a kada im se konačno i obeća, ona promene ideju. Sve po sistemu – a sad neću ni kako sam hteo.

Podsećati ljude iz vlasti, a pogotovu direktne „izvođače radova” u ovom aranžmanu, da su državni poslovi veoma ozbiljni i da nakon potpisa međudržavnog dokumenta nema vrdanja i njegovog preispitivanja, bilo bi odveć pretenciozno. Ali, mi se, nažalost, i dalje ponašamo kao da je u pitanju političko nadmudrivanje ili predizborna kampanja. Postajemo naknadno pametni. Kao da nismo imali sve vreme ovog sveta da izvagamo šta su nam prioriteti. A, ne. To ćemo da radimo onda kada to niko živ ne čini.

Zato nam se, ako vlada ne preseče ovu apsolutno nepotrebnu raspravu ili, možda, sve vrati na početak, lako može dogoditi da ceo ovaj aranžman završi na još jednom slepom koloseku naše političke svakodnevice.