Кромпир није чип

Никада се у Србији неће гладовати. Они нама блокаду, а ми навалимо на чварке. Србија је ово, бато! Посејеш дугме – никне капут! Пола Европе можемо да хранимо!

Можемо, али нећемо. Ако Европа хоће да једе, нека сама оре и копа.

Ако нама нешто зафали или нам се прохте да поједемо кад му време није – ми увеземо. Шта кошта? Молим лепо – платимо. Додуше, еври и долари нам не падају с неба нити нам ничу као коров. И да ничу, ми се не бисмо сагли да их уберемо.

Ако их нисмо зарадили довољно, кад потрошимо добијено за продату очевину и оно што нам пошаљу „драги наши“ из белог света – ми се задужимо. Па, док може.

И тако, пасуљ увозимо из Казахстана, Киргистана, чак и са Мадагаскара, а бели лук из Кине. Да бисмо јабуке овогодишњег рода јели у фебруару, трговци нам их увозе из Чилеа, а крушке из Јужне Кореје. Јабуке смо увозили и оних година кад су у воћњацима трулиле. Цена је била тако ниска, да се берба није исплатила.

Прошлог пролећа сељаци су бацали кромпир, ове зиме га увозимо. Суша је смањила род за трећину. Од септембра прошле године увезено је 7.500 тона, а упућени тврде да ће до маја из Белорусије, Пољске и Немачке бити купљено бар још 12.000 тона. Увоз кромпира плаћен је драгоценим девизама, а његова висока цена подигла је инфлацију.

Данас мањак кромпира повећава наш већ висок дефицит. Сутра, ко зна, може нам се десити несташица млека, меса, уља, шећера, брашна...

„Србија нема робне резерве које могу да изравнају високе осцилације цена хране, али ни адекватну аграрну политику и иригационе системе“, завапила је недавно гувернерка Јоргованка Табаковић у писму премијеру Ивици Дачићу. Од владе је тражила да помогне сузбијање инфлације, поред осталог и адекватном политиком у пољопривреди.

Одговор је на нашим пијацама. Усред зиме на нашим тезгама имамо свеже поврће, лубенице, грожђе, јабуке. О лимуну, поморанџама или бананама да се и не говори. То је нормално. Али није нормално да је воће које стиже из Јужне Америке јефтиније од наших јабука, крушака, па чак и мушмула. Готово 60 одсто увозног парадајза обично стиже из Македоније, одакле су и рани купус, краставац и паприка, а остатак углавном из Турске. Лубенице највише стижу из Македоније, Албаније и Грчке.

Србија не може мимо света. Имамо, богу хвала, отворену тржишну привреду. Либерализован увоз пољопривредних производа.

То кошта. Наравно. Али, да ли је могуће да ова земља сељака, јер се свако четврто домаћинство бави пољопривредом, не уме да се организује да бар основне намирнице произведе у довољној количини, да не посеже за увозом и не повећава огромни трговински дефицит од шест милијарди евра. Немамо фабрике чипова, телевизора, локомотива, опреме високе технологије, али требало би бар да имамо тих 900.000 тона кромпира за домаће потребе и извоз, а не да купујемо туђе кртоле које нико неће у ЕУ.

„Тешко народу који не тка оно што носи, не сеје оно што једе и не гњечи вино које пије“ (арапски мудрац Халил Џубран).