Отказ за труднице

Беба у Србији је све мање, упозоравају демографи. О томе говоре и статистички подаци, 2011. наша земља је имала 7.186.862 становника, што је за 311.139 грађана мање у односу на попис из 2002. године.

Да би се партнери одлучили на потомство, неопходно је да обоје имају сталан посао, како би детету и себи обезбедили егзистенцију. Од једне плате готово је немогуће живети, гајити дете, плаћати рачуне, поготово ако породица живи у изнајмљеном стану. Много је и самохраних мајки које искључиво од свог скромног примања издржавају малишане.

Дакле, кључна реч у причи о наталитету је посао. Због њега многе жене одлажу материнство, па постају мајке, уместо у двадесетим, тек у позним тридесетим годинама. Када коначно дођу до посла, њихов биолошки сат их пожурује да се што пре одлуче да роде дете. Тога су, међутим, свесни и послодавци. Зато многе кандидаткиње приликом тестирања за пријем на одређено радно место добијају и документ којим се обавезују да неће затруднети, или да су сагласне да добију отказ уколико остану у другом стању. Безобзирно и нехумано, али то је део наше свакодневице.

Последњих година све више жена у поодмаклој трудноћи добија отказ. Најновији пример су труднице и породиље у фирми у стечају, Развојној банци Војводине, од којих се тражи да потпишу сагласност о прекиду радног односа. Оне немају шансу да пронађу друго радно место, јер нико неће да запосли трудницу која ускоро одлази на породиљско одсуство, и да јој годину дана, поред пореза и доприноса, исплаћује и плату.

Посао је кључна реч и за родитеље оболелих малишана који бију битку да добију статус неговатеља. Они морају да га имају како би преживели и обезбедили често прескупа помагала и лекове за дете. Ни за њих послодавци, али ни одговорни у држави, због крутих законских одредби, немају разумевање. Чак је и помоћ коју неки од њих добијају често и по неколико пута мања од стварних трошкова приликом гајења болесног малишана. И ту није крај њиховим мукама – одлазак на боловање послодавци престају да толеришу уколико је учестало. Због тога је све више случајева да један од родитеља болесног детета напушта радно место да би био непрестано уз малишана – јер за ове породице други избор не постоји.

Сада је на потезу држава. Надлежни причају о повећању наталитета, заштитници разних права дају вербалну подршку угроженим трудницама и родитељима, младим паровима, али стварна помоћ изостаје. А да би се рађало више деце потребно је да држава створи услове за то – пре свега да школује младе за послове који су потребни тржишту, да им обезбеди радна места, да обавеже послодавце да не отпуштају труднице и породиље, да изађу у сусрет родитељима са оболелим малишанима... Захтева је много, а сама прича не решава ништа. Ако останемо само на њој, већ сада суморна статистика о броју рођених за неколико година биће још црња.