Otkaz za trudnice

Beba u Srbiji je sve manje, upozoravaju demografi. O tome govore i statistički podaci, 2011. naša zemlja je imala 7.186.862 stanovnika, što je za 311.139 građana manje u odnosu na popis iz 2002. godine.

Da bi se partneri odlučili na potomstvo, neophodno je da oboje imaju stalan posao, kako bi detetu i sebi obezbedili egzistenciju. Od jedne plate gotovo je nemoguće živeti, gajiti dete, plaćati račune, pogotovo ako porodica živi u iznajmljenom stanu. Mnogo je i samohranih majki koje isključivo od svog skromnog primanja izdržavaju mališane.

Dakle, ključna reč u priči o natalitetu je posao. Zbog njega mnoge žene odlažu materinstvo, pa postaju majke, umesto u dvadesetim, tek u poznim tridesetim godinama. Kada konačno dođu do posla, njihov biološki sat ih požuruje da se što pre odluče da rode dete. Toga su, međutim, svesni i poslodavci. Zato mnoge kandidatkinje prilikom testiranja za prijem na određeno radno mesto dobijaju i dokument kojim se obavezuju da neće zatrudneti, ili da su saglasne da dobiju otkaz ukoliko ostanu u drugom stanju. Bezobzirno i nehumano, ali to je deo naše svakodnevice.

Poslednjih godina sve više žena u poodmakloj trudnoći dobija otkaz. Najnoviji primer su trudnice i porodilje u firmi u stečaju, Razvojnoj banci Vojvodine, od kojih se traži da potpišu saglasnost o prekidu radnog odnosa. One nemaju šansu da pronađu drugo radno mesto, jer niko neće da zaposli trudnicu koja uskoro odlazi na porodiljsko odsustvo, i da joj godinu dana, pored poreza i doprinosa, isplaćuje i platu.

Posao je ključna reč i za roditelje obolelih mališana koji biju bitku da dobiju status negovatelja. Oni moraju da ga imaju kako bi preživeli i obezbedili često preskupa pomagala i lekove za dete. Ni za njih poslodavci, ali ni odgovorni u državi, zbog krutih zakonskih odredbi, nemaju razumevanje. Čak je i pomoć koju neki od njih dobijaju često i po nekoliko puta manja od stvarnih troškova prilikom gajenja bolesnog mališana. I tu nije kraj njihovim mukama – odlazak na bolovanje poslodavci prestaju da tolerišu ukoliko je učestalo. Zbog toga je sve više slučajeva da jedan od roditelja bolesnog deteta napušta radno mesto da bi bio neprestano uz mališana – jer za ove porodice drugi izbor ne postoji.

Sada je na potezu država. Nadležni pričaju o povećanju nataliteta, zaštitnici raznih prava daju verbalnu podršku ugroženim trudnicama i roditeljima, mladim parovima, ali stvarna pomoć izostaje. A da bi se rađalo više dece potrebno je da država stvori uslove za to – pre svega da školuje mlade za poslove koji su potrebni tržištu, da im obezbedi radna mesta, da obaveže poslodavce da ne otpuštaju trudnice i porodilje, da izađu u susret roditeljima sa obolelim mališanima... Zahteva je mnogo, a sama priča ne rešava ništa. Ako ostanemo samo na njoj, već sada sumorna statistika o broju rođenih za nekoliko godina biće još crnja.