Латино баханалије

Последњи програм концерта Београдске филхармоније, састављан случајношћу набацаних дела од Гершвина, преко Родрига до Грифса и де Фаље заслужио би многе критичке опаске да није невероватног пријема код публике која је до последњег места испунила Коларчеву салу и излазила озарена из ње. Забавни карактер ове музике очигледно је разгаљујуће деловао на присутне, а како сматрамо и иначе једном од најзначајнијих (не)вредности музике, сваког појединог дела и аутора – резонирање код слушалаца – то се морамо освртати и на реакцију масе у сали. Нама се чинило као да гледамо шпанску серију или латино сапуницу у оркестарском руху.

Гершвинова (1898-1937) "Кубанска увертира" разгалила је најпре ударачки корпус Филхармоније, а поцупкивали су и остали чланови оркестра. Изведена је веома професионално (то је и добра музика) и представљала сасвим разуман увод за најпознатији и најпопуларнији концерт за гитару, шпанског композитора Хуана Родрига (1902-1999) Концерт у де дуру који је извео шпански гитариста Игнасио Родес, победник три велика конкурса (Сеговиа, Тарега и Рамирез). И ту не би требало ништа замерати да није наше личне престрављености пред немоћним звуком гитаре када се укрсти са оркестром. У Родриговом концерту, изузетно успели, романтични и надахнути други став пре свега лепотом дувачких сола у оркестру представља и сам врхунац концерта. Извођење шпанског гитаристе одликовало се племенитошћу тона и музикалношћу, а не увек и бриозном и перфектном техником.

Чарлс Томлинсон Грифс (1884-1920) амерички композитор импресиониста, у духу Дебисија је написао је Баханалије за оркестар по којима је цео концерт Београдске филхармоније и добио назив.

Завршетак концерта остварен је свитом из балета "Тророги шешир" Мануела де Фаље (1876-1946) раскошно оркестрираној, у којој је разрађен сваки детаљ унутар оркестарских група и која протиче у ватромету боја и у сваком случају, најбоља је музика на програму.

Невероватно мирни, сталожени и слабо покретљиви диригент старије генерације Урс Шнајдер који у својој биографији бележи невероватних 4.000 наступа са 160 оркестара, од оних је мајстора који се повлаче у позадину не желећи да се уоче неприличним гестом. Повремене неусаглашености и непрочишћености унутар група нису само његово дело, као ни изузетна сола енглеског рога и првог фагота.

Ново време доноси и нове погледе на уметност. Постаје ли она све више забава?