Памте ли Ваљевци заслужне грађане

Ваљево – Чим изађе из куће, педесетчетворогодишњи Зоран Брадић одмереним кораком крене главном и најдужом Карађорђевом улицом у Ваљеву. То не чини случајно, јер на тој линији очекује да ће срести највише познаника од којих му, можда, неко понуди или га упути на какав посао. Прихвата све – од цепања дрва, уношења угља, копања канала до радова у пољопривреди. Урађени посао наплаћује по систему „колико дате“.

Овако већ трећу годину изгледа радни дан нашег саговорника, иначе негдашњег радника затворене Фабрике вијака „Градац“ у којој је био запослен пуних 30 година као конструктор. У спортским круговима остало је забележено да је својевремено био оснивач првог приватног карате клуба „Ада“ не само у родном граду, већ и у негдашњој Југославије. Учитељ је каратеа и носилац црног појаса четврти дан, глава породице у којој је у међувремену и његова супруга остала без посла. Отац је две успешне студенткиње на Геолошком факултету у Београду. Фабрике у којима су радили су пропале у најнеповољнијем тренутку, када је требало подржати кћерке на студијама. Зоран је очекивао да ће га минули спортско-васпитни рад током којег је вештини каратеа обучио преко 4.000 суграђана, ипак, препоручити да поново заснује било какав радни однос.

– Они који воде бригу о граду и његовим становницима заборавили су шта сам урадио учећи младе људе каратеу и пропагирајући здрав стил живота. То ми није било у опису радног места, већ сам то чинио из љубави према спорту. Многи од њих су завршили факултете и стекли звања лекара, инжењера, професора... Заборављено је и то да сам 1992. у Ваљеву организовао припремни турнир карате репрезентације Југославије пред светско првенство у Шпанији. Са пет објављених књига и осмишљеном видео-игрицом, дао сам значајан допринос популаризацији овог спорта, али и подизању угледа града. И после свега, када ме оберучке шчепала неман транзиције која је уништила моје радно место и егзистенцију породице, сви су заборавили на Брадића. И претходна и ова власт, као и директори свих јавних предузећа у граду којима сам се обратио за било какав посао, јер морам да школујем кћерке које су стигле до мастер студија, одговорили су ми скоро на исти начин: како је тешка ситуација и велика криза. Од појединих који су на државним јаслама добијао сам приде и „савете“ као онај да у Сибиру добро плаћају ко хоће да ради – прича Зоран, додајући да су његову ситуацију једино препознали свештеници из цркве у Петници нудећи му да радом на сређивању окућнице и воћњака овог храма заради неки динар. Током два зимска месеца исцепао је око 100 кубика дрва, али у последње време нема ни таквих послова а до пролећа је застој и са копањем канала.

– Не стидим се ни лопате, секире или мотике иако сам, пре затварања фабрике, био највише за компјутером. Ма које врсте био, рад је узвишен чин, али мене боли лоша порука. Чим сам окачио кимоно о клин и сећања на оно што сам дао граду и спорту почела да бледе, заборавили су ме. За утеху није ни податак да је транзиција истерала на улице Србије 200.000 старијих од 50 година. Нисам тражио никакве привилегије, место у канцеларији или какву функцију, већ да радим алатком или са својих десет прстију – прича Зоран Брадић, који има утисак да је све оно што му се догађало у протекле три године само ружан сан.