Тешкоће за економски НАТО

Овонедељни вапаји генералног секретара НАТО-а Андерса Фога Расмусена државама чланицама да не смеју да смањују издвајања за одбрану јер се то лоше одражава на функционисање овог војнополитичког савеза као да није имао ко да чује ни у Сједињеним Америчким Државама ни у Европској унији заокупљенима начинима како да се земља не сурва са „фискалне литице”, односно како да се еврозона врати на економски успон.

У сусрет 64. годишњици од оснивања, Северноатлантска алијанса све чешће долази пред изазове пољуљаног јединства између САД и европских чланица, односно супротстављених виђења сопствених безбедносних интереса, као и улоге НАТО-а у свету. Премда се овај војно-политички савез преко Атлантика суочава са бројним потешкоћама у свом функционисању, Америка и Европска унија одлучила су да крену у нешто о чему се већ дуже време расправља у стручним и дипломатским круговима – у тешке преговоре о стварању „економског НАТО-а”.

Споразум о слободној трговини између САД и ЕУ требало би да уклони све баријере за проток инвестиција и трговине преко Атлантика и тиме створи нови атлантски економски блок. Поређење са НАТО-ом није тек случајно, будући да је овај војно-политички савез својевремено и створен за заштиту од претњи Совјетског савеза. Сада, међутим, САД и старе европске индустријализоване нације, пре свега Немачка и Велика Британија, виде претњу у нарастајућој економској снази Кине, Индија и Бразила те им овај вид удруживања изгледа као добар начин да се задржи западни утицај на светску економију.

Уједињавање најјаче економије на свету и најјачег економског блока на свету, чија међусобна трговинска размена достиже 645,9 милијарди долара, значило би стварање економског простора од више од 800 милиона потрошача. У временима економско-финансијског посрнућа Брисел и Вашингтон највише радују прогнозе стручњака да би од договор о слободној трговини до 2027. године за пола процента повећао економски раст ЕУ, што је око 86 милијарди евра, док би амерички раст био већи за око 0.4 одсто, односно око 65 милијарди евра.

Европска комисија чак прогнозира да би трансатлантско трговинско партнерство годишње било вредно око 275 милијарди евра и да би водило стварању чак два милиона нових радних места. Осим тога, удруживање америчке и европске економије, које заједно чине трећину светске трговине, утицало би и на то да они лакше своје трговинске стандарде наметну остатку света.

И све то из перспективе атлантиста делује поприлично феноменално да не постоје велике разлике између САД и ЕУ. Док су царинске стопе између САД и ЕУ на нивоу између три и четири одсто – што значи релативно мале – разлике у стандардима производње одређених роба, њихове безбедности и бројних правила који се односе на робу су, чини се, веће од Атлантика. Тешкоће на које ће преговарачи наићи су, не само неусаглашени царински закони који се тичу у Америци заштићених сектора, као шти су конфекција, бродоградња и транспорт, већ питања стандарда хране, производње у пољопривреди и аутомобилској индустрији, али и правила лобирања.

„Економском НАТО-у” се наравно највише радују у Берлину јер је Немачка извозно оријентисана привреда те верују да би уклањање баријера дало нови подстицај за њихов економски раст. Томе се радују и у САД јер би уклањање царинских и нецаринских баријера значило да не морају у фабрици аутомобила у, на пример, Деториту да имају посебну траку за возила која ће бити извезена у ЕУ и самим тим испуњавају европске стандарде безбедности.

Међутим, оно што је за некога „баријера”, за другог је правило или стандард који су у интересу грађана и штите се њихова права на безбедност, здраву храну… Док Американце брину превише строги европски прописи, Европљане би требало да забрине могућност да се у преговорима либерализује размена пољопривредних производа и смање стандарди у њиховој производњи, као и да се смање стандарди у заштити приватности и безбедности производа.

Колико год била значајна могућност да се овим споразумом повећа економски раст ЕУ, Европљани не смеју да сметну са ума могућност да ускоро почну да једу хлором испрану пилетину, хормонима третирану говедину, као и генетски модификован кукуруз, соју и остале намирнице. Можда ће то значити да су тиме скинуте баријере за проток трговине и инвестиција, као и да ће неки порези бити знатно нижи, али уједно то ће значити да је Европа заборавила на своје грађане и њихов бољитак.

Премда ће се расправа на нивоу лидера ЕУ наредних месеци и година сводити пре свега на то како Берлин и Лондон желе либерализовану трговину и производњу док Париз и престонице јужних држава чланица су склоније протекционизму, једино право питање је да ли ће убудуће трансатлантско царинско и инвестиционо партнерство заправо натерати Европљане да једу, живе и раде по нижим стандардима од оних које су већ успоставили. Ту би за одговорне политичаре требало да престану све велике геостратешке игре САД и ЕУ како да стварањем својеврсних Сједињених Држава Запада надјачају Кину.