Покретне слике

Најбољи начин за сагледавање стања духа у једном друштву јесте да се погледа шта се дешава у култури. За Хану Арент, што је мање политиком запоседнутог простора, то је више културе и интелектуалних активности. Код нас је обрнуто. Готово да нема политиком незапоседнутог простора, а све је мање места за културу и стваралаштво. Уз духовно сиромаштво и лош укус најбоље пристаје кич. Родно место кича је политика. По мишљењу МиланаКундере „кич је естетски идеал свих политичара, свих странака и покрета”.

Када је реч о односу политичара и државе према култури, нема боље адресе од Министарства културе и ресорног министра, иако на тренутке не знамо да ли је права адреса он или саветник председника Републике за културу. Министар културе је ушао у владу са пореским дугом од само 8,5 милиона динара за посластичарницу „Петковић”. Међу предузетницима је био 317. на листи од 500 највећих дужника у Пореској управи. Након седам месеци министровања, позајмио је 75.000 евра од „но нејм” пријатеља,да плати порез. Ни „Информер” нам није открио име тог позајмљивача. За то време, култура у Србији се полако али сигурно убија. У буџету за културу нема пара, у позориштима делују политички комесари, естрадни менаџери долазе у министарства, плесачице са „Пинка” се запошљавају у ЕПС-у. Помоћник министра културе позива на „први српски културни устанак”. За Министарство културе у буџету је издвојено 0,6 одсто. Министар признаје да о томе није одлучивао он него Динкић, уз коментар: „Не може више, ако дамо више за културу, онда неће бити за пензије.” Супер! Иако се не зна тачно да ли је први човек српске културе кадровско решење председника Николића или не, председник је и сам, на обележавању Дана Народне библиотеке Србије, изјавио да „култура, просвета, наука и уметност представљају инфраструктурно улагање у бољи живот грађана”. Дела, а не речи Томиславе!

Од те сиће која је у буџету обезбеђена за културу, за кинематографију нема ни динара. А онда ових дана, у време Феста одемо на премијеру филма „Кругови”,Срдана Голубовића, и видимо предмет и лик у огледалу. Причу о нама, о нашем суочавању са прошлошћу, о људскости која побеђује. Из ове и овакве Србије уметник шаље у свет снажне и универзалне поруке. Ако друштво у Србији није сазрело за овај филм, он је сигурно допринос том сазревању. И док Срдан са „Круговима” и Маја Милош са„Клипом”, на пример, ређају успехе на светским фестивалима, кинематографија у буџету Србије не постоји. Да није копродукције да ли би се овде снимио било који филм? Истовремено, један од највећих филмских центара на Балкану – „Авала филм”, чека одбрану или последње дане. Као да није важно шта ће бити са ризницом око 250 филмова. Лако је претпоставити да се неки тајкун острвио на 1.500 квадратних метара или двадесет четири хектара у Кошутњаку. До сада је, несумњиво, наше највеће име у свету филма Емир Кустурица. Осим по својим филмовима, он је познат и по пројектима „Дрвенград” и „Камнеград”. А онда, уз коментар ,,закон је исти за све” или „нема недодирљивих”, државна ревизорска институција је међу толиким корисницима буџета, поднела прекршајну пријаву баш против Кустурице „због ненаменског трошења новца у парку „Мокра Гора”, јер је више пута избегао расписивања тендера”. Можда су у праву? Остаје питање како га на то нису раније упозорили. Зар нису са њим могли најпре да обаве разговор и укажу му на поменуте пропусте? Поготову, ако се зна да је од свих посленика у култури он увек био довољно доступан и довољно отворен за дијалог са државом. Прави је тренутак да се постави питање колико кошта Кустурица за српску културу и за њен имиџ и углед у свету? Ревизоре, мислите о томе!

Филмска уметност узета је само као очигледан пример или парадигма једног несклада. С једне стране, талентовани глумци и редитељи, и са друге, неталентовани политичари и неодговорни државни службеници. Можда ће, ако се овако настави, од филмске уметности у Србији остати само „трејлер” у којем гледамо једну анонимну водитељку која прекршта ноге импресионирана са Шерон Стоун, и премијера који је импресиониран њом. Док не знамо да ли да се смејемо или да плачемо, премијер и министри ће нам певати са Бекутом или без ње, „Миљацку” или „Пристао сам бићу све што хоће”!

У међувремену, министарство је дошло на генијалну идеју да се претплата за РТС наплаћује уз уплатнице пореза на некретнине. Срећом, „политички син” је рекао „њет”. Док се проблеми с претплатом не реше, на јавном сервису неће бити ТВ премијера, али ће на „Пинку” и на дисковима бити премијера владе. Ипак, да није све тако црно, остаје нада да ће,поучен личним искуством, министар културе, као најпознатији порески обвезник у Србији, истовремено и власник музеја аутомобила, за потребе филма неке од својих олдтајмера рентирати по сниженој цени. Култура је пре свега и после свега. Зар не?

Професор Факултета политичких наука