Хвала Вам господине Ш!

Спремам се већ неко време да напишем писмо захвалнице господину Ш, али ме радне и приватне обавезе константно спречавају. Ето, сада сам пустио машти на вољу, погледао кроз прозор 13. спрата на коме радим и решио да се, ипак, гледајући као на длану истовремено и данско и шведско тле, захвалим дотичном господину. Но, да почнем испочетка, како то ред налаже.

Било је то пре неких 2,5 године када сам коначно пресекао – селим се са својом малом породицом у Данску. Зашто баш Данска - питали су многи, али одговор на то питање нисам ни сам знао. Ваљда зато што сам успео да добијем радну дозволу за ову скандинавску земљу и претходно читао да су Данци најзадовољни људи на свету, наглашавајући између осталог да свој новац радије троше на путовања и дружење са људима уместо на велике куће и скупе аутомобиле. То ми се врло допало као идеја али и као став према животу. Гледано сада уназад, дефинитивно најважнији разлог је био променити помало нежељен ток живота који сам имао у Србији.

Као и већина младих лекара који нису имали „маму” или „тату” који би помогли за запослење (част изузецима), спопала ме је позната „волонтерска” мука од, неки ће верујем рећи, „само” 2.5 године.

Након тога, и на једвите јаде, краткотрајан рад у другој болници, у којој су, као и у осталим, посао носили управо млади људи спремни доказивања, жртвовања и одрицања како би сачували исти, који се продужавао свака 3 месеца, играјући нам се са живцима који су нам преко били потребни и за друге ствари.

И таман када су многе колеге говориле „не брини се ништа, нико ко је запослен на одређено није изгубио посао” долази хладан туш! Промена директора и долазак тајанственог старог-новог лисца, господина Ш и потпуно нова политика болнице. Напрасно кресање буџета или нешто томе слично. Тек „оплело” се управо по младим снагама које су носиле посао и преко ноћи су нам се свима снови угасили...

Са дуге стране, отворила су се многа питања за мене: Зар поново мукотрпно волонтирање? Зар ништа претходно урађено није имало значаја да сачувам посао? Зашто баш ми млади? Како да храним бебећа уста, која су стигла на свет само месец дана раније...?

Наједном сам схватио како све треба мењати. Зашто се опет жртвовати ако си окружен таквим људима? Зашто губити време када је живот само један? Зашто да своје дете васпитавам да не буде поштено када поштењем неће много у животу постићи?

И ето, сада живим и радим у земљи, за коју кажу да је испуњена хладним људима али се ја у то нисам уверио. Увек спремни на шалу, насмејани, у стању да се обрадују ситним стварима и најобичнијем сунчаном дану.

И заиста, замислите, није битно ни колика ти је кућа, ни који ауто имаш, иако све то себи можеш обезбедити. Често је довољан само један бицикл и пуно позитивних мисли. Битно је да си задовољан самим собом и својом породицом, а по насмејаним лицима које се свакодневно могу видети на улици се то врло лако може приметити.

Било је јако тешко на почетку јер никога нисмо познавали а нисмо говорили ни језик. Ипак, муке су се исплатиле, јер је ово земља у којој се труд заиста цени и на крају исплати.

А та чувена временска и људска „скандинавска хладноћа” је врло релативна. Ако покажете вољу за дружењем и шалом, то ће врло брзо бити узвраћено. Временске хладноће има, не могу да лажем, али све то замењује и надграђује топлина око срца.

Мало по мало, ова Данска ми се подвукла под кожу и почео сам да је осећам као свој дом, као земља у којој треба радити и одгајати децу. Не зато што мислим да су Данци идеалних погледа на васпитавање, него зато што своје дете коначно могу да васпитавам да се труд и рад заиста цени.

И зато се враћам на наслов и могу само да кажем – хвала Вам господине Ш! Хвала Вам што сте ми толико слудели главу да сам решио све да оставим иза себе и почнем живот испочетка.

Ђ.М., Копенхаген