Hvala Vam gospodine Š!

Spremam se već neko vreme da napišem pismo zahvalnice gospodinu Š, ali me radne i privatne obaveze konstantno sprečavaju. Eto, sada sam pustio mašti na volju, pogledao kroz prozor 13. sprata na kome radim i rešio da se, ipak, gledajući kao na dlanu istovremeno i dansko i švedsko tle, zahvalim dotičnom gospodinu. No, da počnem ispočetka, kako to red nalaže.

Bilo je to pre nekih 2,5 godine kada sam konačno presekao – selim se sa svojom malom porodicom u Dansku. Zašto baš Danska - pitali su mnogi, ali odgovor na to pitanje nisam ni sam znao. Valjda zato što sam uspeo da dobijem radnu dozvolu za ovu skandinavsku zemlju i prethodno čitao da su Danci najzadovoljni ljudi na svetu, naglašavajući između ostalog da svoj novac radije troše na putovanja i druženje sa ljudima umesto na velike kuće i skupe automobile. To mi se vrlo dopalo kao ideja ali i kao stav prema životu. Gledano sada unazad, definitivno najvažniji razlog je bio promeniti pomalo neželjen tok života koji sam imao u Srbiji.

Kao i većina mladih lekara koji nisu imali „mamu” ili „tatu” koji bi pomogli za zaposlenje (čast izuzecima), spopala me je poznata „volonterska” muka od, neki će verujem reći, „samo” 2.5 godine.

Nakon toga, i na jedvite jade, kratkotrajan rad u drugoj bolnici, u kojoj su, kao i u ostalim, posao nosili upravo mladi ljudi spremni dokazivanja, žrtvovanja i odricanja kako bi sačuvali isti, koji se produžavao svaka 3 meseca, igrajući nam se sa živcima koji su nam preko bili potrebni i za druge stvari.

I taman kada su mnoge kolege govorile „ne brini se ništa, niko ko je zaposlen na određeno nije izgubio posao” dolazi hladan tuš! Promena direktora i dolazak tajanstvenog starog-novog lisca, gospodina Š i potpuno nova politika bolnice. Naprasno kresanje budžeta ili nešto tome slično. Tek „oplelo” se upravo po mladim snagama koje su nosile posao i preko noći su nam se svima snovi ugasili...

Sa duge strane, otvorila su se mnoga pitanja za mene: Zar ponovo mukotrpno volontiranje? Zar ništa prethodno urađeno nije imalo značaja da sačuvam posao? Zašto baš mi mladi? Kako da hranim bebeća usta, koja su stigla na svet samo mesec dana ranije...?

Najednom sam shvatio kako sve treba menjati. Zašto se opet žrtvovati ako si okružen takvim ljudima? Zašto gubiti vreme kada je život samo jedan? Zašto da svoje dete vaspitavam da ne bude pošteno kada poštenjem neće mnogo u životu postići?

I eto, sada živim i radim u zemlji, za koju kažu da je ispunjena hladnim ljudima ali se ja u to nisam uverio. Uvek spremni na šalu, nasmejani, u stanju da se obraduju sitnim stvarima i najobičnijem sunčanom danu.

I zaista, zamislite, nije bitno ni kolika ti je kuća, ni koji auto imaš, iako sve to sebi možeš obezbediti. Često je dovoljan samo jedan bicikl i puno pozitivnih misli. Bitno je da si zadovoljan samim sobom i svojom porodicom, a po nasmejanim licima koje se svakodnevno mogu videti na ulici se to vrlo lako može primetiti.

Bilo je jako teško na početku jer nikoga nismo poznavali a nismo govorili ni jezik. Ipak, muke su se isplatile, jer je ovo zemlja u kojoj se trud zaista ceni i na kraju isplati.

A ta čuvena vremenska i ljudska „skandinavska hladnoća” je vrlo relativna. Ako pokažete volju za druženjem i šalom, to će vrlo brzo biti uzvraćeno. Vremenske hladnoće ima, ne mogu da lažem, ali sve to zamenjuje i nadgrađuje toplina oko srca.

Malo po malo, ova Danska mi se podvukla pod kožu i počeo sam da je osećam kao svoj dom, kao zemlja u kojoj treba raditi i odgajati decu. Ne zato što mislim da su Danci idealnih pogleda na vaspitavanje, nego zato što svoje dete konačno mogu da vaspitavam da se trud i rad zaista ceni.

I zato se vraćam na naslov i mogu samo da kažem – hvala Vam gospodine Š! Hvala Vam što ste mi toliko sludeli glavu da sam rešio sve da ostavim iza sebe i počnem život ispočetka.

Đ.M., Kopenhagen