Корњача за вечеру?

Стајала сам са стране и неуспешно покушавала да се сакријем иза колега не желећи да будем изабрана прва. Господин Стивен Танг кога смо сви звали Стиви је био наш домаћин вечерас. Наравно његово право име је Xу Танг али ради лакшег споразумевања сваки Кинез има и енглеско име и на бирање истог се заиста проведе пуно времена и труда.

Било је 5 сати увече и управо смо слетели из Пекинга у Chongqing најмногољуднији град на свету. Многи мисле да је то Пекинг али од када је Кинеска влада одлучила да припоји све околне сеоске општине граду Chongqing, он је преузео водеће место по броју становника.

На аеродрому нас је дочекала делегација из компаније са којом смо требали да радимо заједнички маркетинг у УК.

Како се у Кини вечера рано, нису нам дозволили да се освежимо него су нас одвели право у ресторан.

Мр Стивен Танг је као домаћин бирао ко ће да седи на почасном месту са његове леве и десне стране. После њега бира његов заменик па заменик заменика и тако у круг док сви не буду изабрани. Цео процес изгледа као када играте кошарку па бирате свој тим.

Уморна и помало неспремна на вечеру желела сам да будем изабрана последња али пословне вечере као ова су важније од дугих састанака по неуредним канцеларијама јер ваши манири за кинеским столом могу одредити успех вашег пословног скупа. 

Из искуства знам да не смем да наручујем рижу јер људи који једу пиринач потичу из нижих слојева друштва. Такође не смем да одбијем ништа што ми се стави у тањир од стране домаћина па макар то биле и кокошије главе.

Кинези воде рачуна да вас не доведу у ситуацију да морате да одбијете нешто од хране па вас обично нуде са говедином, прасетином која се сматра специјалитетом у Кини, тофу….

Од вас се очекује да знате да користе чопстике и коришћење виљушке и ножа није препоручљиво али са истанчаном кинеском учтивошћу ставиће и есцајг на сто.

Један од важнијих ритуала су здравице. Кинези не пију али сваки  пут када се наздравља треба да устанете и да нежно подржите дно чаше са левом руком што значи да наздрављате од срца. И воле говоре, дуге, монотоне са доста придева - присвојних, описних, градивних....

Вечера обично трају дуго, понекад имају 18 јела а супа се  сервира на крају. Уместо слаткиша добијате воће. Понекад морате да будете спремни на изнађења као што су на пример речне корњаче које су специјалитет у Chongqingу.

На мој ужас корњаче су биле целе са оклопом иако сам очекивала супу са комадићима меса које сам могла вешто да избегнем тако што бих сипала само текућину без меса у мој тањир. Трик научен и добро извежбан код куће у Београду.

Међутим, као важни гости свако од нас је добио своју личну  корњачу која је изгледала огромна на тањиру са главом и малим црним очима које су гледале право у мене.

Долазећи из земље у којој корњаче представљају украсне животиње и где се упуство за једење корњаче не учи за време недељног ручка остало ми је да се само сналазим.

Вино које сам тако трвдоглаво одбијала одједном је постало питко. После друге чаше сам узела пластичне рукавице, исте оне које се добијају гратис када купите фарбу за косу, и почела полако да скидам корњачин оклоп.

Звук је ужасан и две чаше вина не убијају тоналитете кроз које пролазите. Кришом сам, колико је то било могуће за округлим столом, гледала како колеге сласно једу и схватила да је поента у сисању. Оклоп, ситне ногице, главу…Јер по кинеском веровању – корњачино месо је добро за здравље.

Али ту фамозну и мало олињалу реченицу  чула сам и за друга јела - змије, кучиће...и мислим да она има више удела у сећању кинеске нације на петогодисњи програм звани „Велики Скок Напред” - који се завршио катастрофално,умирањем од глади најмање 20 милиона Кинеза. 

Храна као социјални статус је јако битна у кинеском уређену. Битно је шта једете, са ким једете и где једете. Ручак у канцеларији у Лондону проводим хранећи паткице на језеру у Регентс Парку са ужеглим сандвичем купљеним у локалном супермаркету , који понеке размажене и дебеле паткице чак одбијају да једу.

За то време моје колеге, већина Кинези, седе заједно око стола, пажљиво и брзо бирајући свеже скувану храну са својим чопстицима. Ако неко има вишак хране увек је ставља на средину стола да се сви послуже.  Ако не једеш заједно значи да не припадаш групи. А група и статус у њој су изнад статуса појединца што мене и пар мојих колега Енглеза гуши.

Кинези су прагматични, за њих је процес када једете и причате – спој корисног и здравог. Тим и тимски рад су на првом месту. Појединац и његове потребе не постоје.

Мила Гардинер, Лондон