Јонеско је предвидео све

Кад некоме почну да деле награде једну иза друге, тај као да је завршио, шали се на свој рачун Татјана Шотра-Катунарић, ванредни професор француског језика на Филолошком факултету у Београду и преводилац, која је у року од годину дана добила и треће франкофоно признање – награду „Златна франкороманистика” из Фонда Маргерите Арнаутовић. Прошле године примила је награду из истог фонда, али у име Удружења професора француског језика Србије, чији је председник, а затим у своје лично име и француски орден Витеза у реду академских палми, одликовање које додељује француско министарство за образовање за посебно залагање на ширењу француског језика и културе у Србији.

Шотра-Катунарић је цео свој радни век посветила настави и преношењу културне и цивилизацијске баштине Француске у нашу средину. Каже да је за њу највеће признање то што су многи њени ученици и студенти постали цењени професори или истакнуте личности франкофоног профила како у Србији тако и у Француској.

Већ два мандата је председник Удружења професора француског језика Србије (УПФЈС), а и један је од његових оснивача, које кроз активности средњошколског позоришног фестивала сваког пролећа у Београду промовише учење француског кроз ширу и лепшу димензију, док кроз семинаре за професоре одржава њихово континуирано образовање.

УПФЈС (основан 1998. )који је већ 2000. године постао члан светске федерације, покушава да кроз такозвану акциону педагогију која подразумева нове методе одржи француски језик у школским срединама, и да научи децу не само језику него и његовој прагматичној и социокултурној димензији, наглашава Шотра-Катунарић, тврдећи да није случајно што је француски дуго био дипломатски језик у Европи, јер је његова прецизност апсолутна. Иначе, како би се читале те дуге Прустове реченице које се протежу кроз целу страницу књиге, а чије делове тако добро може да повеже само француски, додаје.

УПФЈС има свој сајт и активно промовише француски језик, јер у Србији има много људи који негују франкофилију још из времена Првог светског рата, каже Шотра-Катунарић, додајући да је и њена мајка франкофил и да јој је она пренела ту љубав.

Мада је докторирала на лингвистици и после тога се усмерила ка дидактици, њена прва љубав је књижевност (магистрирала је на тему трагичног и комичног у Јонесковом делу). Преводила је највише дела Ежена Јонеска и Патрика Бесона. После две деценије познанства са Бесоном, данас има велики број његових интервјуа и текстова који никада нису објављени, а преведени су, које намерава да објави као двојезичну књигу.

За Јонеска је посебно вежу лепа сећања. И данас памти сваки детаљ њиховог првог сусрета и разговора у његовом стану на Монпарнасу, објављеног у виду интервјуа у „Политикином” Културном додатку 1977. године.

– Кад је причао имала сам утисак да пише, јер то су биле аутентичне мисли, без клишеа – сећа се Татјана Шотра.

– Говорио је о суштини својих књижевних опсесија, што је мени било врло блиско онда, али ми је остало блиско и целог живота. Сазревањем сам схватила дубину оне његове лепршавости. Сви његови комади делују као нека врста намештене игре, али то је нешто што данас добија  још већу дубину и значај. У његовој „Ћелавој певачици”, која се ево већ пуних 60 година игра сваке вечери у једном малом париском позоришту, види се колико је предвидео и антиципирао наше време. Управо је наше време оно у коме се разговара а ништа се не чује, где смо сви отуђени, где смо сви у неком спектаклу, у театрализацији, а да нико никога не чује и не разуме.

Татјана Шотра-Катунарић каже да је Јонеско имао лепа сећања на ондашњу Југославију, јер је, иако социјалистичка, била отворена. Имао је отпор према тоталитарним режимима због чега је и напустио Румунију, коју више никада није посетио. Волео је Миру Траиловић и наша саговорница се сећа како је направио шалу на свој рачун, пошто је растом био низак, да има велику пријатељицу у Београду која је „двоструко виша од њега“.

Његови комади играни су у Београду такорећи паралелно са Паризом. Његов „Носорог”, на пример, написан 1957. године, игран је у ЈДП-у непосредно после тога.

– И „Носорог” показује колико је Јонеско актуелан и данас – додаје Татјана Шотра. – Симболично, носорози су тумачени као идеолошка заслепљеност, фанатизам било које врсте, људска ограниченост у свим видовима. Главни јунак који постаје окружен носорозима, на крају не пристаје да им се приклони, али је усамљен у томе. И данас је мало оних који се не приклоне. Ако хоћете, ја и физички доживљавам „носороге” свуда око себе кроз напумпане усне или деформисана лица, и кроз један фанатизам улепшавања тела који се претворио у своју такорећи карикатуру.

Гордана Поповић