Лепота створена из ђубришта

Шта би све људи урадили да се прилагоде конструисаним идеалима садашњице, али и како се боре за своју егзистенцију под притиском, у диктаторским условима једног центра за мршављење, на сатиричан начин открива популарна аргентинска књижевница Ана Марија Шуа, у роману „Терет искушења”. Ову књигу код нас је објавила „Лагуна”, а превео је Бранко Анђић.

Повод за разговор са ауторком њено је гостовање у „Лагуни”, у петак 12. априла, од 12 часова, у књижари „Делфи”, у београдском  СКЦ-у, као и предавање које ће од 14 часова одржати на Филолошком факултету. Иначе, Шуа је, како сама каже, у Шпанији позната као „краљица микрофикције”, у жанру не дужем од једне странице, у којем је написала пет књига. Ауторка је и пет романа и три књиге кратких прича, а неке од њених тема су тело, смрт, болнице, средња класа, старост. Ради за филм и телевизију, а успешна је и као списатељица за најмлађе. „Срећом, пишем са доста хумора. Осећам да је овај свет смешно, апсурдно место за живот, тако да је боље смејати му се”, каже у разговору за наш лист.

Ана Марија Шуа једно време провела је у Паризу, како би осетила нови начин живота. У Аргентину се вратила са супругом 1977. године, друге године тамошње диктатуре. „Да није било диктатуре, моја сестра била би ми близу, а не у Чикагу, многи пријатељи и познаници били би живи... Један од ликова у мом роману има везе са тим периодом, читаоци ће га лако препознати”, истиче Шуа, враћајући се затим на тему романа „Терет искушења”.

– Моји јунаци не желе да смршају само зато да би били прихваћени или вољени. Подносе озбиљну зависност која прети њиховом здрављу, у неким случајевима, и њиховим животима. Заправо, ово је прича о слободи. А шта слобода значи? Зашто је желимо? Ако одаберете да будете притворени у центру за мршављење, да ли је то слобода? Ако одустанете од својих зависности, да ли је и то слобода? И који су то наши прави избори у овом свету, у овом друштву? – пита се наша саговорница, додајући:

– Људска бића су контрадикторна. У мојој књизи, пацијенти су по слободној вољи изабрали помоћ, како би се ослободили својих зависности. Заправо, желе да покажу колико је у ствари немогуће помоћи им, како је непоправљива њихова пожуда за јелом. Стиде се дебљине, и у исто време, поносни су што зачикавају такозвано нормално понашање. Потајно су поносни што су лоши момци. Доктори, „професор” који води клинику, као и велики део особља, боре се за то да пацијенти прихвате и следе правила центра за мршављење. Као садисти, уживају у моћи коју поседују над пацијентима, али их и презиру због тога што себи могу да приуште боравак у таквој установи.

Да би нам приближила савремену аргентинску књижевност Ана Марија Шуа објашњава да су нарочито млађи аутори окренути темама насиља, дроге, сиромаштва, корупције. „То је као да кроз увеличавајуће стакло гледате најгоре ствари. Али, резултат је одлична литература. Млади аутори стварају лепоту из ђубришта ”, мишљење је Шуе.

Уочи свог доласка у Београд каже да је о Србији и Београду, о овдашњим људима, пекарама, рекама, кафеима, као и уметности и литератури, чула од добрих српских пријатеља. Напомиње да познаје и Кустуричине филмове.

Марина Вулићевић

-----------------------------------------------------------

Микроприча за „Политику”

Уместо да каже на чему сада ради, Ана Марија Шуа испричала нам је своју микропричу названу „Никада не говори унапред”:

– Писац открије идеју за причу коју намерава да напише. О томе говори за столом, излаже добру замисао, око његових речи расте узбуђење, прича је опипљива до те мере да је непробојна за дим цигарете, али оцртава његове провидне контуре. Касније, када покушава да је преобрази у слова, увиђа претходно занемарене пукотине којима су одструјале речи, то су минска поља, измаглица осредњости напада текст, а богови одбијају понуде жртве која више није чиста, и у којој су, пре њих, други уживали.