За спас из дужничког ропства

Ако се усредсредимо само на директне одговоре наших аутора на питање како (ре)индустријализовати Србију, забележићемо, прво, које су то индустријске гране на чијем бржем развоју би требало највише порадити. То су: енергетика, прехрамбена индустрија, ауто-индустрија, текстилна индустрија и информационе технологије.

Објашњење зашто баш ове гране своди се на то да имамо капацитете за њихов развој, било да су они природни (енергетика, прехрамбена индустрија), било да су већ изграђени (ауто и текстилна индустрија), или пак да имамо  постигнуте успехе и одговарајуће кадрове (информационе технологије).

Бележимо и мишљење Љубодрага Савића о томе да држава треба да одреди развојне приоритете, али не на нивоу грана већ на нивоу производа. То вероватно значи да би требало да радимо на стварању одређених ,,брендова” по којима бисмо били шире познати. За расправу је да ли су неки од тих брендова већ створени па треба само максимално радити на њиховом јачању или тек треба стварати нове.

Што се прехрамбене индустрије и енергетике тиче, ове гране се намећу као перспективне због тога што имамо ,,сировинску базу” за њихов развој, а њима се у свету, све више зависном од енергије и хране, придаје велики значај.

С тим у вези је и питање како доћи до средстава за њихов развој. Драган Ђуричин сматра да бисмо ове гране могли убрзано да развијамо и без нових државних задуживања ако прихватимо модел који су нам понудили Уједињени Арапски Емирати, а то су заједничка улагања. То значи да би разни страни државни фондови својим средствима радили на модернизацији наших компанија а заузврат би делили власништво с нашом државом.

Неки од аутора (Благоје Бабић), пак, сматрају да иако смо презадужени можемо користити и стране зајмове, али ако су строго наменски окренути извозној индустрији као ,,јединој која може спасити земљу дужничког ропства”.

Мање-више сви аутори истичу нужност активне улоге државе у жељеном процесу реиндустријализације, и то пре свега стварањем одговарајућег амбијента за страна улагања. Део тог амбијента чини држава с корупцијом смањеном на минимум и са ажурном администрацијом, али и с ниским каматама, што није могуће постићи ако се држава све више задужује. У ове мере спада и замена политике јаког динара политиком умерене депресијације. Неколико аутора наводи као неопходност и формирање развојне банке, али ,,управљачки независне од политике” (Владимир Вучковић).

У држави је иначе исказана решеност за реиндустријализацијом као новим националним курсом, о чему говори чињеница да је томе било посвећено недавно саветовање економиста на Копаонику, а и Национални савет за привредни опоравак формирао је Групу за реиндустријализацију која би требало да изађе у јавност са својим предлогом мера. Ове мере би требало да допринесу томе да коначно ухватимо прикључак са другим земљама које су, иако некада од нас неразвијеније, данас прави индустријски дивови (на пример Јужна Кореја). Такве земље су, међутим, имале јасну визију развоја и веома активну улогу државе, максимално посвећене подстицању извозне индустрије. С тим у вези поменут је и предлог о формирању министарства за индустрију које би, практично, радило на смањењу задужености земље. Са 17 одсто уделау БДП-у, садашња индустрија у тој мисији свакако не може учествовати.

На крају, бележимо и то да је неколико аутора (Млађен Ковачевић, Махмуд Бушатлија, Љубодраг Савић) потенцирало чињеницу да је период приватизације код нас довео до девастирања индустрије и да је то држава омогућила преко својих функционера и експерата. Апсурд је у томе што сада мање-више исти функционери и експерти стоје и на бранику борбе за (ре)индустријализацију.

Од сутра нова серија: Да ли ће једног дана сви наши медији бити таблоиди