Рђа на бисти Гвоздене леди

Смрт прва и једине жене на челу британске владе изазвала је реакције широм света и довела чак до правог таласа глорификовања баронесе Маргарет Тачер и њеног утицаја на Велику Британију и свет. Док јој социјалистички лидери у Европи признају само да је „велика фигура која је оставила дубок траг у историји своје земље”, њени наследници међу британским конзервативцима покушавају од ње да направе својеврсну икону. Глорификујући само добре стране њене власти од 1979. до 1990. године, конзервативци, али и државници и експерти широм света, креирају својеврсну историјску бисту Гвоздене леди која је лишена многих веома спорних детаља њене владавине. Упркос томе, биста Гвоздене леди, како ју је због оштре реторике према Москви назвао један совјетски новинар, и те како на себи има и „рђу”.

Иако нико не спори њено државништво, не могу се занемарити ни последице њене често тврдоглаве политике у којој је одбијала да саслуша друге и преиспита своје мишљење. Чињеница да је тешким и непопуларним одлукама у своја три мандата успела да Британију од „болесника Европе” претвори у економски живу економију не може да се узме као аргумент да је „тачеризам”, заснован на принципима потпуно либерализованог тржишта и приватизованог јавног сектора, донео само добро британској и светској економији. Најпре, њене мере су довеле до високе стопе незапослености, гашења индустрије и промене привредног система Британије који се сада већински ослања на то што је лондонски Сити постао један од светских финансијских центара.

Њена економска заоставштине се базира на томе да је у последњих 30 година удео имовине сиромашније половине британског становништва у националном богатству пао са 8 на пет одсто, док је веза између продуктивности и плата разбијена па је стопа раста продуктивности дупло већа од стопе раста плата. Једноставно речено, богатији су постали још богатији, а сиромашнији су додатно осиромашили али више раде.

Светска економска криза показала је да је концепт неолиберализма поприлично пао на испиту, као и да је то за шта се Тачерова жестоко борила – потпуно ослобођено финансијско тржиште – довело до стварања финансијских балона који су при пуцању уздрмали целу светску економију. Што је најгоре, ти исти финансијски моћници и шпекуланти су већ били довољно моћни да су убедили политичке елите да их спасавају новцем пореских обвезника што је далеко од правила либерализма.

И док бројни експерти, одушевљени њеним ликом и делом, истичу да је она била поборник демократије, људских, политичких и економских слобода, историјске читанке мораће да садрже и неоспорне чињенице које не говоре томе у прилог. Она јесте заслужна за пад „гвоздене завесе” јер је прва пружила руку Михаилу Горбачову и то још када је он још био тек човек број 2 у СССР, али је такође заслужна и за преурањени улазак у рат са Аргентином 1982. око Фокландских острва. Овај рат је за њу био ствар принципијалног одговора на војни упад Аргентинаца, али можда и више од тога потреба да поново докаже да је чвршћа и одлучнија од било којег мушкарца који би био на њеном месту, као и да распири код Британаца осећај некадашње колонијалне моћи који ће јој донети још већу популарност. Та ратоборна одлучност довела је до добрим делом непотребних жртава – 649 Аргентинаца и 258 Британаца – који су били цена за то да се уврсти њена дотад поприлично климава фотеља и да освоји други премијерски мандат.

Не може се заборавити ни то да је три пута до 1985. њен једини глас био јачи од 48 преосталих гласова представника Комонвелта, који су били за увођење економских санкција против земаља апартхејда у којима је бела мањина владала над већином коју су чинили људи црне коже. На чињеницу да само она практично кочи укидање апартхејда, увек је надмено говорила: „Жао ми је њих четрдесетосморо, али ја кажем не”. Афрички национални конгрес тада утамниченог опозиционара а сада нобеловца Нелсона Манделе је назвала „типичном терористичком организацијом”, а њено одбијање да економским санкцијама утиче на укидање апартхејда правдала је својом борбом за слободну трговину.

Сасвим је јасно да за њу нису били важни ни питања људских права, нити питање слободе и једнакости свих људи у Африци, осим оних који се тичу економских слобода. Штавише, директор британског Краљевског афричког друштва Ричард Доуден данас каже да су му њени блиски сарадници рекли да се она ипак противила апартхејду, али да се то противљење заснивало на томе да је она такав режим сматрала грехом према економском либерализму, а не за злочин против човечности.

Да се то све догађа данас, деветнаест година од краја апартхејда, нико за њу не би рекао како је „шампион слободе”, како ју је назвао амерички председник Барак Обама, а још мање би је неко прогласио „шампионом слободе и демократије”, како што је о њој рекла Ненси Реган, удовица Роналда Регана, бившег америчког председника с којим је Тачерова радила на промоцији економског либерализма и паду комунизма.