Четврто доба бакe Дивне

Горњи Милановац – Сваком госту слатко од дуња, па кафица, све по реду и добром обичају. Тако је одувек било, тако је и данас у дому најстарије Милановчанке Дивне Ковачевић, рођене пре 93 године.

– Рођена сам као Павловићева, у Вранићу код Београда. Моја богата тетка Милка Коњушанин у Милановцу имала је сина, а син хтео да има сестру, па ме узела од свога брата и „посинила”. Дошла сам овде са две године, завршила основну школу и нижу гимназију, потом и домаћичку школу. Волела сам да учим и читам. Верујте да и данас читам књиге. Ево, узела сам из библиотеке роман Трејси Шевалије „Дама и једнорог”. Свакодневно морам имати на столу „Политику”, читала се у нашој кући још од завршетка Првог светског рата. Из „Политике” сам учила слова пре 87 година, још нисам била пошла у први разред. Више трошим на штампу него на храну. Видим у „Политици” излази додатак „Треће доба”. Које „треће доба”, ја сам то прошла, сад сам у „четвртом”.

Говори нам, а да је још ништа нисмо упитали. Говори кроз смешак, говором и покретима одаје ведрину, љубазност, живахност и мудрост. Каже како се читањем „вежба мозак”, брани се од „креча”. Обавезно решава укрштенице и ребусе. А кад то не ради, онда везе и штрика. Ћеркама, унукама, њиховим бебама. Нема горе болести од досаде, а бака Дивна за досаду не зна.

– Тетка је била строга, није ме пуштала ни на омладинске забаве у граду. Једном сам, као гимназијалка, била учесник приредбе, али тетка је рекла „не”; морао је наставник да дође да је убеђује. Од те строге тетке научила сам да говорим кад треба, али да ћутим и слушам кад други говори. Сећам се и када је краљ Александар, пре више од 80 година, долазио у Милановац. Жене су изнеле силу колача, торти и осталога. Један мој друг је, некако, дошао до једне реформ-торте, па смо се слатко најели. Откад сам домаћица, за празнике обавезно спремим такву торту – прича нам Дивна.

Удала се млада, пре 76 година, за трговца Милету, венчала се једно јутро у милановачкој цркви и, истога дана, младенци су отпутовали „ћиром” на неколико дана у Београд. И с тим у вези Дивна је сачувала занимљиву успомену:

– Млади брачни парови су, тада, имали бесплатну возну карту за свадбено путовање. Данас се то зове „стимулисање наталитета”. Године 1941. Немци су запалили Милановац и изгореле су и црквене књиге. Требало је да се, после рата, Милета и ја поново венчамо и тако упишемо у књигу венчаних. Срећом, сетим се да сам негде сачувала возну карту на којој је писало да путујемо бесплатно као новопечени супружници. Пронађем је, те се спасимо поновног венчавања.

Не може стално бити добро, а не може ни лоше да траје вечито. Смењују се као дан и ноћ. До рата се лепо живело, током рата много лоше. На страну то што се мало шта имало јести и обући, него што је глава ваздан била у торби. Дивна памти кад се из града који је горео бежало пешке по 10–20 километара у село. Њена породица је, тако, са најнужнијим нарамком, отпешачила у Врнчане, Дивна са „стомаком до зуба” и тамо родила средњу кћерку.

Није пропустила да се похвали како су један део свог детињства у њеном дворишту провели Мира Ступица и Бора Тодоровић који су касније постали глумци. Бора је, пре неколико година, долазио у Милановац и посетио Дивну Ковачевић. Много се обрадовала што је није заборавио.

– Јесте, у рату је живот био много тежак, али и касније, у слободи, живело се скромно. Поготову док смо школовали кћерке у Београду. Спремим им шта ће да једу и пошаљем, а мени и Милети остану само ногице од кокошке да скувамо у чорби. Смејаћете се, али ја и данас обожавам куване кокошије ногице. У ствари, немам на шта да се жалим. Здравље ми је добро, читам, гледам телевизију, комшије ме посећују, увек имам с ким да се испричам и нашалим. Имам три кћери, седморо унучади и петоро праунучади, а шесто је на путу. Јесте, живим сама у својој кући, али никад нисам сама. Заиста, током наше кратке посете, троје-четворо комшија је прекорачило праг, а телефон звонио три пута.