Ким Џонг Ун ради за Американце

Заставе које се вијоре, громогласни аплаузи, осмеси, шарени костими, плес на улици… Само је још ватромет недостајао па да прослава буде потпуна. И заиста, као да је цео свет био помало разочаран што прослава 101. рођендана оснивача Северне Кореје Ким Ил Сунга није пропраћена, како су многи прогнозирали, новом нуклеарном пробом или бар новим тестирањем ракете средњег домета.

Упркос томе, тридесетогодишњи унук успео је да заплаши свет да је на ивици да склизне у ситуацији у којој ће бити употребљено нуклеарно оружје. Захваљујући децембарском тестирању ракете средњег домета и фебруарској нуклеарној проби, тридесетогодишњи Ким Џонг Ун успео је да заплаши не само западне силе и прве суседе – већ и свог највреднијег сарадника – Кину, која се први пут без поговора сагласила са новим санкцијама за већ скоро у потпуности изоловану Северну Кореју.

То је још више разбеснело младог лидера, који је желео да ратоборном реториком учврсти власт и од великих сила, пре свега САД, добије потврду да је Северна Кореја нуклеарна сила. Што је више Ким додавао гориво у своју запаљиву реторику, то је његов кинески савезник више разговарао са Вашингтоном око проблема денуклеаризације Корејског полуострва. Штавише, Вашингтон и Пекинг на овом питању сарађују као никада пре. Наравно, колико год Ким био непредвидив, Пекинг не жели да га „пусти низ воду”. С једне стране, због чињенице да би колапс Северне Кореје и евентуално спајање две Кореје неминовно довео до таласа избеглица које би кренуле ка Кини, а с друге, зато што би тај сценарио значио ширење америчког утицаја на територију која са Кином дели чак 1.420 километара дугу границу.

У таквој ситуацији, Ким је показао да га Кина не контролише, а своје поданике и војну елиту уверава да је довољно снажан да се одупре притисцима Вашингтона. Штавише, претњама жели да покаже да је чак способан и да нападне САД.

Међутим, колико год се млади Ким приказивао као комунистички лидер који се бори против капиталистичке Америке, у реалности он је за америчке геостратешке интересе урадио више, не само од свог оца и деде, него и од традиционалних америчких савезника у том региону – Јапана и Јужне Кореје. Својом превише ратоборном и запаљивом реториком, млади Ким је послужио као добар изговор Американцима да око Корејског полуострва – а то значи у непосредној близини свог геостратешког такмаца, Кине – довуку наоружање последње технологије.

Захваљујући младом Киму Пекинг у почетку није гунђао што су Американци са Јужнокорејцима организовали војне вежбе за које је Вашингтон у тај регион послао стратешке бомбардере Б-52, стелт бомбардере Б-2, који могу да носе нуклеарно оружје, потом крстарицу са антиракетним системима. Штавише, због Кимових најава да ће напасти америчко тло, Вашингтон је, две године пре него што је иначе планирао, на своје пацифичко острво Гуам послао најновији антиракетни систем THAAD, док је амерички савезник Јапан на острво Окинава поставио систем са „патриот” ракетама. Последњи у низу гомилања наоружање у овом региону јесте и овонедељни долазак америчког војног брода „Фридом” у Сингапур, где ће бити трајно стациониран.

Иако су антиракетни системи и остало наоружање сада фокусирани на Северну Кореју, сасвим је јасно да лако могу да се прилагоде и усмере на војне капацитете Кине. И то оне које је Пекинг поставио на својим обалама како би у случају конфликта спречио долазак америчких снага у подручја око Кине.

Иако свестан ових околности, Пекинг је тек ове недеље јавно прозвао Вашингтон да изазива повећану напетост у Азији и Пацифику тиме што повећава своје војно присуство у региону. Ова америчка стратегија, штавише, није ни нека новост будући да је она део новог стратешког прилаза Азији и Пацифику председника Барака Обаме, који жели да изврши „ребаланс” снага по окончању рата у Авганистану и пребаци тежиште војног интересовања на овај регион. У склопу тог наума, Американци унапређују сарадњу са традиционалним савезницима (Јапаном, Јужном Корејом, Сингапуром, Тајваном, Аустралијом), а склапају нова пријатељства са Филипинима, Вијетнамом, Мјанмаром, Малезијом, Брунејима…

„Игром случаја” многи од тих савезника имају територијалне спорове са Кином, тако да појачани амерички утицај још више смета најмногољуднијој земљи на свету, која не крије да жели да постане војна велесила па први пут шаље на пут свој носач авиона, купује наоружање, развија морнарицу и стелт ловачке авионе.

У таквом геостратешком надгорњавању две силе, млади Ким Џонг Ун је урадио за Америку више него што је ико могао да замисли. Једноставно: био је савршен играч за Обамину политику војнополитичког баланса између Кине и САД.