Словеначки писци у Дому омладине

Књижевно вече словеначких писаца, уприличено 7. маја у "Погону" Дома омладине, није баш тако чест догађај у културном животу Београда. Представили су се аутори словеначке издавачке куће "Штудентска заложба" и њене најпрепознатљивије едиције "Белетрина": Гашпер Бившек (1984), Фери Лаиншчек (1959), Маја Новак (1960), Луција Ступица (1971) и Митја Чандер (1974), који од њених почетака 1996. године уређује едицију "Белетрина".
Писци су читали одломке из својих дела на словеначком, а затим је песникиња Ана Ристовић, преводилац њихове прозе и поезије, прочитала одломке њихових дела на српском језику. Модератор програма био је Теофил Панчић. Словеначки писци гостоваће у Србији до сутра, а у Новом Саду придружиће им се, из Београда оправдано одсутни, Алеш Чар.

Нешто више о савременој словеначкој књижевној сцени сазнали смо у разговору са Мајом Новак која је на словеначки превела роман "Ишмаил" Владимира Арсенијевића и коаутора Александра Зографа. Ова књига управо је изашла из штампе у "Белетрини", и представљена је прекјуче, у присуству аутора. Према речима Митје Чандера, у "Белетрини" предстоји објављивање "Српске кратке приче" коју ће уредити Тања Росић.

Маја Новак рекла је да у Европској унији која је оријентисана на тржиште није лако бити самосталан писац, уз напомену:

– Последњих десет година понестаје у Словенији добрих прозних писаца, али се чини да сада стасава млађа генерација која пише интересантну, свежу, прозу. Као и увек, мислим да ипак преовлађује поезија. Изгледа да су Словенци народ песника, а и публика то највише воли. Са друге стране, уочљива је и ренесанса прозе коју су пре петнаест година писали књижевници рођени 60-их година. Сад се појављују они рођени 80-их. То изгледа доста оптимистички.

Маја Новак била је прошле јесени у Нишу, где је недељу дана провела у Сићеву, у литерарној колoнији.

– Упознала сам југ Србије и морам да кажем да све више волим ову земљу, приметила је.

Наша саговорница је раније превела и књиге "Мексико" и "У потпалубљу" Владимира Арсенијевића, а прошле године и "Канџе" Марка Видојковића, за које мисли да ће имати одјека будући да ова књига, по њеном мишљењу, говори о политичким проблемима који су и Словенцима познати. Маја Новак превела је и књигу нашег младог писца Јордана Цветановића који пише хомоеротичну прозу, што је, мисли, храбро и за словеначке услове.

У прози Маје Новак критичари су издвојили својеврсни гротескни хумор, критичност према менталитету "врлог новог света", те поигравање са криминалистичким жанром у првим романима ("Иза конгреса, или убиство у територијалним водама, 1993"). Роман "Мачја куга", "најозбиљније" штиво изашло из пера Маје Новак, у Словенији је објављен 2000. године. Код нас га је штампао београдски "Клио", две године касније, у преводу Аленке Здешар-Ћириловић. По мишљењу критичара Јурија Худолина, "Мачја куга" приказује апокалиптични свет осуђен или на дефетизам, насиље и растројство, или на нежност и трагање за емоционалном утехом. Период преласка комунизма у капитализам приказан је уз симболички зачин фантастике, а "главну улогу у причи има тајанствено лепа арменијска мачка Ван, она која носи лепоту и знак пропасти". 

Питамо уметницу да ли мисли да се ова књига може довести у везу са борхесовским изразом и прозом фантастичног реализма.

– Моје претходне књиге врсте су пародија и персифлажа крими жанра, али, баш у "Мачјој куги" осећала сам да је дошло време да почнем нешто ново. Највише сам се ослањала баш на јужноамеричке писце и на магични реализам, наравно и на Борхеса. То је дубоко апокалиптична и симболична прича. Иначе, увек сам се плашила да имам неке пророчанске способности, и заиста све оно чега сам се бојала, пишући "Мачју кугу", изгледа дa се већ остварило. Можда је једини трачак наде баш у томе да све друштвене аномалије капитализма набујају до врхунца који ће показати излаз. Мислим да следећих двадесет година неће бити много помака набоље, објаснила је Маја Новак.

Гротеску, која је доминантна и у изузетно запаженим причама Маје Новак и збирци под називом "Звери" ауторка објашњава тиме што се бавила проблемом изобличавања ликова чак и у доба када је писала крими жанр. "То питање немогућности комуникације у свету, где најчешће преовладавају упоредни монолози, уочљиво је и у `Мачјој куги`," каже за "Политику" и додаје да у лику Филипа у овој књизи, проналази највише аутобиографског:

– Кроз њега сам изразила властите страхове пред стваралачком блокадом, пред оним тренутком у каријери сваког писца када му нешто дубоко у свести не дозвољава да пише даље. Код Филипа је до тога дошло јер је направио пакт са светом политике и медија…