Портрет без рама: Александар Вулин

„Разочараћу бољег човека од себе, али дајем оставку”, поручио је јавно Александар Вулин (1972), свом имењаку, првом потпредседнику Владе, и тиме ставио тачку на спекулације да ли после само девет месеци одлази с места директора Канцеларије за Косово и Метохију.

Лидер Покрета социјалиста је у, за једног политичара, прилично емотивној исповести на РТС-у објаснио зашто је после десете рунде преговора с Приштином „преломио” да напусти Владу.

Како каже, дао је реч Србима с Косова да ће споразум бити другачији и да ће успети да направи оно што је можда немогуће, додајући да зато у потпуности подржава захтев Срба с Косова да се распише референдум о споразуму Београда и Приштине.

У Србији, где политичари нерадо одлазе с власти чак и ако забрљају, а камоли кад се не слажу с појединим државним одлукама, овакав потез „српског Че Геваре” изазвао је респект, али и поделио јавност. Док једни мисле да је часно поступио, показавши да му је идеја важнија од власти, други, пак, мисле да је такав потез кукавичлук и то у веома деликатном тренутку по Србе на КиМ.

Да ли је овај рођени Новосађанин, левичар у души, а правник по образовању, доскора на „привременом раду” на Космету, поступио далековидо, или је оставком запечатио политичку каријеру? Пре само месец дана, на скупштини Покрета Социјалиста, Вулин је најавио да ће његов ПС и на следећим изборима „корачати с пријатељима из СНС и победити”. А питање је да ли ће Вучић, после покушаја „минирања” Бриселског споразума, хтети да Вулина поново прими у своја коалициона недра, с којим је СНС у савезу од 2010.

На почетку мандата ове владе Дачић и Вучић су, укидањем министарства за КиМ, некадашњем оснивачу ЈУЛ-а и миљенику Мире Марковић практично доделили улогу „официра за везу” са Србима на КиМ. Његов првенствени посао био је да код Срба на Космету по потреби смирује узавреле страсти, али и буди наду да их Београд неће оставити на цедилу. Успут, наравно, био је задужен и да надзире пренос пара из буџета које су одлазиле за функционисање Републике Србије у покрајини.

Вулиновом оставком поново су се распламсале приче да је то знак и да је Канцеларији, на чијем је челу био, истекао рок употребе и да ће бити угашена. То поткрепљује и чињеница да у владином тиму за имплементацију Бриселског споразума нема никог из Канцеларије за КиМ.

Када је Канцеларија на крају прошле године у Скупштини полагала рачуне о свом раду, опозиција је била веома критична према Вулиновом учинку. Горан Богдановић (ДС) замерио је свом наследнику и да се „не могу отпуштати људи с КиМ и доводити људи из Војводине, јер то није канцеларија за Војводину него за КиМ”.

Иако је овај некадашњи колумниста више недељника мењао партије (СК-ПЈ, ЈУЛ, ПДЛ, СПС и ПС) али и имиџ – скратио некада дугу косу, а црну мајицу, фармерке и цокуле трампио, злобници кажу, за „армани” црно одело – Вулин није мењао идеје. Одувек је био доследан и, на граници револуционарног заноса, говорио да „радник није роб, сељак слуга, а Србија ’Делта’”. Иако левичар, стално је упозоравао да се свакој генерацији поставља питање: „Хоћете ли дати Косово”. Нудио је и одговор: „Нико да није рекао хоћу!”

М. Пешић