Ко је победио у рату, тата

Питање „Ко је победио у рату, тата?”, парафраза назива једног старог филма, наметнуло се онога тренутка када су 9. маја, на Црвеном тргу у Москви, кренули први ешелони пешадије руске армије, марширајући у оквиру војне параде посвећене прослави окончања Другог светског рата. Или, како су га Руси доживели – Велике отечествене војне.

У ствари, наметнули су га, на неки начин, сви они који сматрају да параде и није требало да буде. Да су огромне паре отишле у ветар зарад непотребног показивања моћи пред светом, и да би боље било да су потрошене у виду помоћи ветеранима рата и другима којима је живот у Русији и данас све само не лагодан. Јер, као да се питају исти, зар већ и сама чињеница да је, 68 година после рата, животни стандард у земљи пораженог (Немачкој) далеко виши него у земљи победника (Русији), не указује да је свака победничка еуфорија – депласирана?

Можда поменутој дилеми и има места, али чини се да је она тако формулисана управо како би засенила историјску чињеницу да је рат који је вођен од 1939. до 1945. био ужасан. Да је у њему страдало око 61 милион недужних људи и око 12 милиона оних који су у рукама држали оружје и борили се по фронтовима на свим континентима, укључујући накратко и северноамерички. И, на крају, да његови иницијатори морају заувек да буду познати.

У том смислу, поздрављајући учеснике параде, говорио је и руски председник Владимир Путин, када је обећао да ће његова земља заувек штитити истину о овој великој несрећи. Путин је, међутим, додао и да је управо Русија, тачније Совјетски Савез, уништио Хитлерове освајачке планове, подсетивши цео свет да ће „величина руске победе за вечна времена остати записана у историји”. Ова констатација изазвала је немало јетких коментара са стране ратних савезника са запада, али још више код оних који на сваки начин настоје да релативизују најтрагичнију епизоду двадесетог века причама о непотребности посебног подсећања на њу.

За саме Русе парада је и те како имала смисла. Не само да би их осоколила у овим компликованим временима и подсетила их на чињеницу да у свету још има и добра и зла, већ и као потврда става који је недавно у часопису „Експерт” изнело двоје аналитичара – Анастасја Кротовскаја и Алексеј Хазбијев: „Уколико би рат сутра почео, ми га не бисмо изгубили. У овом тренутку са уверењем можемо да кажемо да ће у наредних тридесет година Русија бити способна да адекватно одговори на сваку претњу извана”, наводе.

Имала је парада смисла и због става америчког председничког кандидата Мита Ромнија, по којем Русија за САД представља геополитичког непријатеља број 1, који директно угрожава националну безбедност западног моћника. „У овом тренутку Русија се под председничком палицом Владимира Путина враћа на опасну антиамеричку позицију – позицију засновану на империјалистичким традицијама царизма, Русија настоји да се супротстави Западу”, преноси амерички лист „Нешенел интерест”. Ромни отворено истиче и да, у том смислу, Русија за Америку, тачније за њен статус светске војне силе број 1, представља већи изазов од Кине.

Имајући, међутим, у виду чињеницу да се западна војна алијанса – НАТО, кроз процес проширења Европске уније сместила малтене уз саме руске границе, и да је размештањем система противракетне одбране, дефинитивно, угрозила безбедност највеће државе на свету, намеће се и питање са које стране, у ствари, долази претња светском миру.

Овде треба подсетити и на један куриозитет везан за овогодишње обележавање Дана победе. Наиме неколико дана пре тог 9. маја у Јакутији је откривен споменик Јосифу Висарионовичу Стаљину. Како је том приликом истакао секретар локалне Комунистичке партије Казбек Тајсајев, „дела историјских личности морају да буду вреднована на основу резултата које су такве личности постигле, а не емоцијама”. А Стаљин је, према речима Тајсајева, „имао веома важну улогу у победи над нацистима у Другом светском рату”.

„Војна парада – у суштини је облик ритуалног плеса”, писао је Џорџ Орвел, „нешто као балет, и изражава одређену животну филозофију”. Парада одржана 9. маја на московском Црвеном тргу, свакако, одражава животну филозофију руског друштва. Питање је само – како ко на њу гледа. Управо стога наслов: „Ко је победио у рату, тата?” има оправдања.

Чињеница да се, деценијама после Другог светског рата, у Немачкој живи боље него у већини држава које су онемогућиле њене некадашње нацистичке планове, сигурно не може да буде основа за стварање новог животног става у победничким државама. Јер заборављање лекција из прошлости никада није било добра улазница за будућност.

Можда је руско подсећање на тешка искушења из доба Великог отаџбинског рата и било скупо (према писању „Вашингтон поста” само је растеривање облака тог 9. маја изнад Москве коштало око 4 милиона долара) али неподсећање на зло против којега се у једном тренутку дигао цео свет, могло би у будућности да кошта далеко више.

Додајмо, на крају, да код нас, у Србији, парада поводом Дана победе није одржана. Уместо тога, ученици основних и средњих школа обилазили су државне установе у оквиру обележавања Дана Европе. Да ли се ми то данас стидимо што смо у најтежем периоду европске и светске историје били на страни правде? Или нам је сада ближи онај ко је уништавао нашу земљу од онога ко се, раме уз раме са нашим родитељима, борио против нацистичког ужаса.

Како би рекли мудри људи: Ко се стиди победе, не гине му – пораз.