Кад истина није циљ кривичног поступка

Нови законик о кривичном поступку драстично одступа од наше вишедеценијске традиције да је истина циљ кривичног поступка. Од суда се одувек очекивало да утврди истину. Наравно, то некада није било могуће. Истина никада није била некаква „света крава”, већ се сматрало да суд мора учинити све што је реално могуће да истину досегне. Како суд не располаже „кристалном куглом”, онда када би истина остала недостижна, суд је морао да поступи по начелу „у сумњи у корист окривљеног”, те да донесе ослобађајућу пресуду.

Чини се да је ипак „понављање мајка знања”, о чему говори и недавни пример резоновања једног судије Апелационог суда у Београду и члана радне групе која је израдила текст Нацрта новог законика о кривичном поступку Србије. На скупу који је пре неколико недеља одржан на Правном факултету у Београду, овај судија је изјавио да истина у ствари, фактички и не постоји, јер све је то „само вероватноћа”, а он лично сматра да је нешто доказано када у прилог томе говори „степен вероватноће између 95 одсто и 97 одсто.” И нека сада каже неко да правници нису добри математичари… Чули смо тада још занимљивости, попут извесне „анкете” наших судија „специјалаца”, који су наводно изјавили да им је „довољна вероватноћа од око 80 одсто, па да одређену чињеницу сматрају неспорно утврђеном”.

Истина можда више и није „модерна”, али је аутор овог текста, који је ипак само професор кривичног процесног права, а не „делилац правде”, одувек „старомодно” сматрао да судија човека може осудити само ако је 100 одсто уверен у његову кривицу. Верујем да тако мисли и већина српских судија. Одувек се као сјајна метафора и скоро правнички „завет” истицало да је „боље да и сто криваца буде на слободи, него један невин човек у затвору”. Да ли је дошло време да се сада размишља другачије. Не верујем у то.

Често се говори да је наш кривични поступак „американизован”. Није то баш тако, јер, на пример, нека доказна правила у САД дају далеко више значаја истини у кривичном поступку него што је то сада случај у Србији, сходно новом законику, који се за сада примењује само у „пар зграда у Београду”, то јест у поступцима за организовани криминал и ратне злочине, али ближи се и октобар… Према одредби 1.02 Савезних правила о доказивању у САД,: „Ова правила би требало примењивати тако да се сваким поступком управља правично, да се отклоне неоправдани трошкови и одуговлачење, као и да се допринесе развоју доказног права, да би се на крају сазнала истина и правично одлучило”. Много боље него у Србији, зар не?

Према одредби члана 32 став 1 Устава Републике Србије, свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега.

Дакле, уставно је право окривљеног против којег се води кривични поступак да суд расправи о основаности сумње, односно о оптужби против њега, а не да се о томе пред судом расправља, као што је то уређено у новом законику о кривичном поступку. Ово није све. Противуставна је и концепција истраге у новом законику. Истрага је сада јавно-тужилачка, те се покреће наредбом, против које жалба није дозвољена. Дакле, нема могућности да суд одлучи о оправданости кривичног гоњења, а већ цитираном одредбом Устава Србије, сваком се гарантује да суд расправи и о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка. Ово су потенцијално врло крупне неуставности начелних концепцијских правила новог законика.

Постоје у том законику и норме за које се већ сада, а на темељу ранијих одлука Уставног суда, без икакве дилеме може рећи да су противуставне. Ради се о могућности да се „листинзи” телефонских разговора могу прибавити без судске одлуке. Већ је сада формално потврђено, приликом оцене уставности сличних одредби у законима о БИА и ВБА, да је то противуставно. Још је „свеже” негативно искуство које се тиче прибављања таквих података (листинга), те лоцирање телефонских позива од стране полиције, а без икакве судске контроле у односу чак и на највише државне функционере – председника Србије и првог потпредседника Владе Србије и министра одбране. Коме је у интересу да такве злоћудне одредбе и даље постоје у новом законику ?

Професор Правног факултета Универзитета у Београду и председник Удружења правника Србије