Пејзажи Београда

Сликарски атеље Уроша Предића у Светогорској улици гледао је на центар Београда и било је неизбежно да испод кичице познатог сликара настане ликовни споменик града. Било је то 1916. године. И пре, и после његове "Панораме Београда" сликари су у градским сокацима, кафанама и двориштима налазили инспирацију и остављали документе у боји. Желећи да слике надахнуте главним градом прикаже на једном месту, Јасна Марковић, виши кустос Музеја града Београда приредила је изложбу "Пејзажи Београда у XX веку" у Конаку кнегиње Љубице.

Живот на улици и иза забачених старих капија одвијао се у машти и на платну уметника током целог прошлог века. Јасна Марковић је изабрала цртеже, уља и графике из сваке деценије, представнике различитих праваца, стилова и школа. У сали под сводовима у Конаку кнегиње Љубице налази се око 60 дела Надежде Петровић, Живорада Настасијевића, Боре Баруха, Милоша Гвозденовића, Јована Бијелића, Петра Лубарде, Љубице Цуце Сокић, Уроша Предића, Оље Ивањицки и многих других. Представљени радови само су део колекције Музеја града Београда, у целини представљени у каталогу који прати изложбу. У њему се налазе 402 слике. Неки аутори стално су сликали Београд, другима је, као Ољи Ивањицки, он био изазов када је требало одговорити на задату тему.

– Одлучивала сам се за она дела која најбоље преносе сензибилитет и рад уметника. Реч је о сликарима који су живели и стварали у Београду. Опус је огроман. Од "Јеврејске мале" Надежде Петровић из 1906. године преко слика насталих по завршетку Другог светског рата, када почиње да господари јак колорит. Модерни аутори сликали су град из птичје перспективе или су га симболички представљали – истакла је Јасна Марковић, ауторка изложбе.

Београд виђен кроз кључаонице занатских радњи, дух двадесетог века ухваћен потезима четкице, улице које постоје још само на платну смештени су у засвођен и мрачни, нетипични изложбени простор. Биће ту до краја јула. Сам почетак изложбе обележио је говор академика Љубомира Симовића који се осврнуо на то да Музеј града Београда још нема свој јединствен изложбени простор.

– Не знамо каквим благом располажемо. Кустоси се сналазе како умеју, излажу експонате у разним галеријама и чекају нову зграду. Њихова збирка слика о Београду има изузетну уметничку и документарну вредност. Пред нама су прецизно нацртани кућерци прекривени ћирамидом, Београд као зора која слеће на град у облику ружичастог крилатог коња, делови града који више не постоје и којих нема ко ни да се сети као што су кафана и пивница "Зелени венац" – приметио је академик Симовић.

Симовић је подсетио да су сликари различито доживљавали исте мотиве. Тако Теразије различито изгледају у очима и на платнима Наталије Цветковић која их је овековечила 1918. године и Лазара Возаревића који их је осликао 1950. године. Као што је Венеција надахњивала бројне уметнике, тако је и Београд био инспирација писцима и сликарима на свој особен начин, приметио је Љубомир Симовић и додао: "Ја веома волим да путујем. Али, одавно сам схватио да је најлепши део сваког путовања повратак у Београд. Сведоци су ми ове слике."