Запис о Стевану и Владимиру

Писати песме, шта ће ти то Стеване! То је оно што је од тебе очекивао и тражио на смрт оболели црни Владимир. Молио те је да песму напишеш њему и његовој бољки. Умео си да избегаваш обећања и одговоре, изнуђене разговоре и љубазности, црни Стеване: Али, овај одговор, ни обећање, ниси избегао.
Хтео је Владимир песму за успомену! Хамлет је хтео причу. Да се не заборави. Стеван је о Владимировој, али својој болести писао: "Моја болест је, изгледа, ипак, туга". Од ове болести умрли су Стеван и његов побратим Владимир, мада су за живота лечени од других болести. И Стеван и Владимир веровали су да ће им песма помоћи где ништа друго не помаже, да песма живоме и мртвоме продужава век.

Песма и прича биће на месту на коме неће бити Стевана, Владимира, Хамлета. За болест са којом су три младића, Стеван, Владимир и Хамлет живели, из које се "црна мисао" помаља, за душу расечену "тајном секиром" којом су крчили путеве у "тајне светове", није лако мелема наћи, отети се гласовима и шкрипи Духа "отшкринуте гробнице". Од мене су у животу штошта тражили, тихо се јада Стеван, што нисам умео, што нисам могао, знао, или нисам пристајао да учиним. Нико од мене није тражио да чиним оно што сам једино умео: да пишем песме. Учинио је то црни Владимир, па два другара осташе да живе у песми која одолева снеговима времена.

Стеван Раичковић, или кругови нежности, трава, звука, камења. Раичковић слуша "најтање звуке", чује како дише трава. Усред света зеленог, грли га туга која се у његовој дуги, лагани корак, и поглед "плав од раздаљине" уплиће. Као осамљено дрво у раној (1952), "Песми тишине", живео је и Стеван. До мене, Стевановог суседа, одавно је стигла његова тишина, "осамљена, пуста". Говорили смо мало, ни о чему. Ни о политици, ни о поезији. Све се подразумевало. Може ли се комшија? – Може, Стеване, може. – Све је више ових степеника! (Било их је, од почетка, дакако, свих ових четрдесет година, осам, или десет, видећу)! – Баш тако. – Идеш ли горе. – Ређе. – Ја не могу. – Питају за тебе, кажем. – Ех, поздрави! – И тако, у варијацијама, далеки и блиски, мислили смо исту мисао, али је нисмо "прозивали", ни гађали стрелама које су се забадале у ткиво живота. Подразумевало се, доста се тога подразумевало међу људима у чијој улици одавно нема старих платана, ни липа, у Улици Светог Саве у којој и дете зна да "кад лишће жути, због нечег мирно пада", или можда лети у нешто што "постоји од нас далеко".

Забелешка усред Стеванове збирке песама "Песма тишине" из 1952. године. Једва читљива, жута хартија, нешто као песма која се увлачи у мене, у "простор око нас што шуми". Давно започету, тиху причу о тишини коју жита и ветрови равнице причају, тада нисам стигао, ни умео да довршим, али ноћас као да "поново у себи певушим неки тих смисао" поезије и живота мог комшије Стевана.

Ништа Стевану више не треба, али нама је потребно оно што је црни Владимир тражио од свог сродника, песника: да макар посмртно, у вечерњем Дневнику ТРС, један тихи глас, усред буке и беса политичке арене, каже Стеванову песму "Хвалу сунцу, земљи, трави", на пример. То је исто, али неупоредиво лепше од поруке на предизборном билборду: то је зато што живот не уме да чека! Казуј ову "Хвалу" како би је казивао Стеван Раичковић "ослоњен о зид живота који се круни као песак". Жив ми вазда и весео био комшија! Никад није касно!

-----------------------------------------------------------

Хвала сунцу, земљи, трави

Хвала сунцу, земљи, трави.
Хвала ваздуху што је плав.
И хвала, ево, што имам говор.

И гледам како мили мрав.

Хвала срцу за бол, славља
што га пробуди и шум благ.
Хвала свему што оставља
по свету сен, у мени траг.

И хвала овој лудој глави
о коју лупа простор сав.
Хвала сунцу, земљи, трави.
Хвала ваздуху што је плав.