Zapis o Stevanu i Vladimiru

Pisati pesme, šta će ti to Stevane! To je ono što je od tebe očekivao i tražio na smrt oboleli crni Vladimir. Molio te je da pesmu napišeš njemu i njegovoj boljki. Umeo si da izbegavaš obećanja i odgovore, iznuđene razgovore i ljubaznosti, crni Stevane: Ali, ovaj odgovor, ni obećanje, nisi izbegao.
Hteo je Vladimir pesmu za uspomenu! Hamlet je hteo priču. Da se ne zaboravi. Stevan je o Vladimirovoj, ali svojoj bolesti pisao: "Moja bolest je, izgleda, ipak, tuga". Od ove bolesti umrli su Stevan i njegov pobratim Vladimir, mada su za života lečeni od drugih bolesti. I Stevan i Vladimir verovali su da će im pesma pomoći gde ništa drugo ne pomaže, da pesma živome i mrtvome produžava vek.

Pesma i priča biće na mestu na kome neće biti Stevana, Vladimira, Hamleta. Za bolest sa kojom su tri mladića, Stevan, Vladimir i Hamlet živeli, iz koje se "crna misao" pomalja, za dušu rasečenu "tajnom sekirom" kojom su krčili puteve u "tajne svetove", nije lako melema naći, oteti se glasovima i škripi Duha "otškrinute grobnice". Od mene su u životu štošta tražili, tiho se jada Stevan, što nisam umeo, što nisam mogao, znao, ili nisam pristajao da učinim. Niko od mene nije tražio da činim ono što sam jedino umeo: da pišem pesme. Učinio je to crni Vladimir, pa dva drugara ostaše da žive u pesmi koja odoleva snegovima vremena.

Stevan Raičković, ili krugovi nežnosti, trava, zvuka, kamenja. Raičković sluša "najtanje zvuke", čuje kako diše trava. Usred sveta zelenog, grli ga tuga koja se u njegovoj dugi, lagani korak, i pogled "plav od razdaljine" upliće. Kao osamljeno drvo u ranoj (1952), "Pesmi tišine", živeo je i Stevan. Do mene, Stevanovog suseda, odavno je stigla njegova tišina, "osamljena, pusta". Govorili smo malo, ni o čemu. Ni o politici, ni o poeziji. Sve se podrazumevalo. Može li se komšija? – Može, Stevane, može. – Sve je više ovih stepenika! (Bilo ih je, od početka, dakako, svih ovih četrdeset godina, osam, ili deset, videću)! – Baš tako. – Ideš li gore. – Ređe. – Ja ne mogu. – Pitaju za tebe, kažem. – Eh, pozdravi! – I tako, u varijacijama, daleki i bliski, mislili smo istu misao, ali je nismo "prozivali", ni gađali strelama koje su se zabadale u tkivo života. Podrazumevalo se, dosta se toga podrazumevalo među ljudima u čijoj ulici odavno nema starih platana, ni lipa, u Ulici Svetog Save u kojoj i dete zna da "kad lišće žuti, zbog nečeg mirno pada", ili možda leti u nešto što "postoji od nas daleko".

Zabeleška usred Stevanove zbirke pesama "Pesma tišine" iz 1952. godine. Jedva čitljiva, žuta hartija, nešto kao pesma koja se uvlači u mene, u "prostor oko nas što šumi". Davno započetu, tihu priču o tišini koju žita i vetrovi ravnice pričaju, tada nisam stigao, ni umeo da dovršim, ali noćas kao da "ponovo u sebi pevušim neki tih smisao" poezije i života mog komšije Stevana.

Ništa Stevanu više ne treba, ali nama je potrebno ono što je crni Vladimir tražio od svog srodnika, pesnika: da makar posmrtno, u večernjem Dnevniku TRS, jedan tihi glas, usred buke i besa političke arene, kaže Stevanovu pesmu "Hvalu suncu, zemlji, travi", na primer. To je isto, ali neuporedivo lepše od poruke na predizbornom bilbordu: to je zato što život ne ume da čeka! Kazuj ovu "Hvalu" kako bi je kazivao Stevan Raičković "oslonjen o zid života koji se kruni kao pesak". Živ mi vazda i veseo bio komšija! Nikad nije kasno!

-----------------------------------------------------------

Hvala suncu, zemlji, travi

Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala, evo, što imam govor.

I gledam kako mili mrav.

Hvala srcu za bol, slavlja
što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
po svetu sen, u meni trag.

I hvala ovoj ludoj glavi
o koju lupa prostor sav.
Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.