Склањање у маховину детињства

Плужине – У Плужинама, у Црној Гори, одржана је дводневна књижевна манифестација „Пјесничка ријеч на извору Пиве”. Централни део манифестације, која је одржана четрдесет и трећи пут, био је посвећен песничком делу Рајка Петрова Нога, о којем је говорило петанаестак песника и књижевних критичара.

Јован Делић, у уводном излагању, посебно је поменуо три Ногова сонета посвећена Његошу, симболично обележивши 200-годишњицу рођења великог српског песника. Први од тих сонета је израз бунтовне младости  и одметања у поезију – као у хајдуке. Други је варијација на записе Љубе Ненадовића, односно реминисценције Иве Андрића на Његошеве стихове, а трећи је сав саткан од Његошевих стихова. На необичан начин о Ноговој поезији говорио је Момир Војводић. Он је кроз своје песме, посвећене Ногу, осветљавао песников портрет. У песми: „Сам остаде од Борија Рајко”, написаној на Палама, 1995. године, каже: „У за српски језик вјечном рату/ У све рјеђем соколова јату/ Од старине Рашовића за муке/ Док му ломе и ноге и руке”...

Уз напомену да је текст о Ногу писао на Цетињу, на „српском почивалу”, у срцу Катунске нахије – „мајке српске Црне Горе”, како је писао Свети Петар Цетињски, где се некад највише тужило за Косовом, Селимир Радуловић је рекао да Ного, у контексту „писма што са неба силази“, следи Вукову, Његошеву, Андрићеву, Матијину линију трагичних јунака косовског мита. Врло рано, још од прве књиге, објашњава Ђорђо Сладоје, Ного је почео да се од „човеколиког хаоса”, званог историја, од „службених сабласти” и „мафијашких шака”, а понајвише од „зимоморе”, склања у „маховину дјетињства”, тражећи међу биљем и зверињем – оно што није налазио код људи.

Иван Негришорац је говорио о антитези као једном од основних поступака у поезији Р. П. Нога и из тога закључио да су и реакције читалаца у распону од слављења с разлогом, до оспоравања без разлога. Р. П. Ного, подсетио је Будимир Дубак, хајдучки је бануо у српску поезију, књигом „Зимомора” (1967). У песми „Надиремо скитски” победнички објављује: „Прегризли смо гркљан досадној епохи”. И, заиста, као да је видео како наше доба неће имати ничег од досадне епохе.

У књизи сећања „Запиши то, Рајко”, истиче Владимир Јагличић, Ного је, углавном, окупио своје починуле знанце, уз два изузетка (Емир Кустурица и Радован Караџић). Водио је рачуна да пише о такозваниом „значајним” личностима, махом списатељима. Можда би се нашао неко ко би проговорио да је Ногова мемоаристика „лакша”, но што би се дало очекивати, да је анегдота добила превелик простор, али, с друге стране, чему досадне књиге? Свет је и без нагваждања тешко подношљиво место.

Мирослав Максимовић говорио је о Ноговој првој збирци – „Зимомори”, када је све почело. Прве књиге имају две мисије: прва је да песника изнесе на глас, а друга је да песнику омогући да иде даље. „Зимомора” је обе мисије успешно обавила. Они који посматрају целокупно Ногово дело, а не виде улогу „Зимоморе” у њему, држећи да је она младалачки инцидент, не виде ништа. Мироје Вуковић је подсетио на Ногов интервју дат, својевремено, „Просвјетном раду”, у којем је песник рекао да је читавог живота цедио суву дреновину од девет година. Пише поезију уверен да стиховима измирује судбину човека и судбину песника.

Милица Краљ је подсетила на народну изреку: „Без оца – пола сироче, без мајке – потпуно”. Ного је рано остао без оба родитеља: „Сироче ће у песми наћи склониште, песмом заогрнуће властити бол, а дубоко рањену душу обложиће и обожиће стихом. Језик ће преузети улогу родитеља, пружиће песнику апсолутни загрљај, наместо мајчине „руке двије”. Језик ће разгранатом милошћу закрилити тугу и удес сирочета.

На књижевној манифестацији  представљена су „Сабрана дела” Новице Тадића, у пет књига, које је објавила Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори. Дела је приредио Драган Хамовић. Представљени су, такође, зборници радова о стваралаштву Илије Лакушића – „Матична ћелија поезије”, и преводима Милована Данојлића – „О нечујном и невиделом” (издавач: „Орфеус” из Новог Сада и Центар за културу Плужине), као и зборник „На извору Вукова језика”.

Награда „Спасоје Паја Благојевић” уручена је Тајани Недић, песникињи из Подгорице, а награда „Радуле Жељко Дамјановић” – Димитрију Влаховићу, песнику из Никшића, док је награда за најелегичнију песму припала  Николини Тодоровић, песникињи из Никшића.

Манифестација „Пјесничка ријеч на извору пиве” завршена је песничком вечери у порти Пивског манастира, из 16. века, на којој је учествовало двадесетак песника. Песнички портрет био је посвећен Радомиру Уљаревићу, а у традиционалном програму „С пјесником у поноћ”, своје стихове казивали су Рајко Петров Ного и Љубивоје Ршумовић.

Зоран Радисављевић

------------------------------------------------

Финансирање манифестације

Књижевна манифестација „Пјесничка ријеч на извору Пиве“ кошта око 14 хиљада евара. Ове године, објашњава Миленко Мићановић, директор Центра за културу Плужине, главни финансијер била је општина Плужине, а финансијску помоћ (три хиљаде евра) пружило је и Министарсво културе Црне Горе. Министарсво културе Србије, које је претходних година значајно помагало ову књижевнусмотру, ове године није учествовало у финансирању – грешком организатора, који није благовремено конкурисао за финансијску помоћ.