Волео бих да играм Доријана Греја

Лепота душе тајанствено се огледа у лепоти тела. Ова идеја је основа потраге за правим талентом. Само особа са богатим унутрашњим светом може да постане велики уметник. Тако је говорила Марика Безобразова, мој педагог у Монте Карлу– истиче Јован Веселиновић, први солиста балета Народног позоришта у Београду и овогодишњи лауреат награде „Терпсихора“. Веселиновић још увек нема звање првака београдског балета, иако бриљантно игра главне роле у познатим репертоарским представама. Разлог је у мањкавости наших закона, који не дозвољавају правовремени одлазак у пензију великих балетских звездакоје оправданоимају статус првака, али због година нису више у стању да носе репертоар, већ то чине први солисти. Тако да први солисти морају да сачекају да њихове колеге оду у пензију (са 50 година)да би добили статус првака, с обзиром да је број ових статусних места ограничен.

Након завршене балетске школе „Лујо Давичо“ у Београду,Веселиновић је четири године провео на Академији класичног балета „Принцеза Грејс“ у Монте Карлу и по дипломирању се вратио у домовину. Одиграо је на домаћој сцени главне роле у најпознатијим класичним балетима, али и у модерним остварењима. Иза њега су значајне награде „Димитрије Парлић“, два признања Народног позоришта за „Бајадеру“ и „Александра“, а посебно му је драга награда фондације Милорада Мишковића.

„’Терпсихора’ се уручујеза читаву протеклу сезону и значи ми, као и сваком уметнику, јер ме издвојила из свакодневице у којој радим напорно како бих напредовао и уз то зарадио плату. Награда је знак да сам остварио нешто више и боље, нешто што је сада очигледно и чему је тим чином посвећена пажња”, каже Јован Веселиновић.

Шта бисте ви издвојили као успешно у протеклој сезони?

Издвојио бих представу „Самсон и Далила“ постављену прошле сезоне у Скопљу, у кореографији Роналда Савковића. Добро су одиграни „Дон Кихот“ у Новом Саду и све текуће улоге на репертоару матичног Народног позоришта у Београду. Успео сам да начин извођења подигнем на виши ниво. Истина је да балет „Самсон и Далила“ носи посебан сензибилитет. Кореограф Савковић ме добро познаје и оставио ми је простор да покажем своју креативност.

Први чин је класичан и у епском стилу, док је други чин пребачен у данашњост, са модернијим стилом игре. Баш као што је случај и са мном, јер сам на прекретници, негде на пола играчке каријере, кад још увек волим класику и играм је, али се упуштам и у модерне и неокласичне балете.

Како је дошло до тога да се школујете у Монте Карлу и зашто сте након тога одлучили да се вратите у Београд?

Бавио сам се фолклором до треће године средње балетске школе, а потом сам се пребацио на балет и схватио да морам да се усавршавам. У Монте Карлу сам студирао уз њихове стипендије, а потом сам одлучио да се вратим овде, где су ми пријатељи и породица. Начин живота у свету ми не одговара. Иако сам имао понуде из балета у Ници и у Фиренци, вратио сам се. Сметала ми је ледена атмосфера Европе.

Ваш педагог је била чувена Марика Безобразова, блиска сарадница Нурејева, шта сте од ње научили?

Она је често говорила да је тело инструмент играча. Да музичар, ако није задовољан звуком свог инструмента, може увек да купи Страдивари, играч не може да купи друготело . Мора сам да га контролише. Сматрала је да је потребно да истовремено имам осећај дисциплине, упорности и челичне жеље, заједно са широким спектром визије. Међутим, комбинација свих ових неопходних особина остаје само шема без оног посебног што се не може стећи ни израдити, а зове се таленат. Млади играч мора то тајанствено, скривено у дубини душе, да открије, да идентификује, потчини и носи до реализације јединственог непоновљивог чуда, које се дешава у само једној вечери – на представи. Мислим да је то суштина уметности уопште. Безобразова је имала деведесет година кад сам тамо боравио. Познавала је много људи, некадашње велике звезде, сада директоре балетских кућа, углавном људе који су сарађивали са Нурејевим, коме је и она била пријатељ. На мене су утицали и Шарл Жудоа, Ева Евдокимова, Кристин Камијо и Роланд Фогел.

Шта вас очекује у наредној сезони и шта лично прижељкујете?

Припрема се „Крцко Орашчић“, класичан балет, један од познатијих који немам у свом репертоару, а Костјуков ће гапоставити на сцену. Лично бих волео да одиграм Доријана Греја. Свиђају ми се улоге које се могу одиграти на много начина, баш као и Самсон.