Џон Кери у блискоисточном лавиринту

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Рок није баш прецизно одређен – „недељу дана или тако нешто” – али одбројавање је почело. Као и нагађања да ли би америчка дипломатија овога пута могла да успе у ономе у чему не успева већ деценијама: да на Блиском истоку реши „мајку свих криза” и трајно помири Израелце и Палестинце.

Шеф дипломатије Џон Кери је прошлог петка у Аману најавио да су усаглашене „основе” за преговоре. Према сценарију који је потом обелодањен, у Вашингтону ускоро треба да се сретну израелска и палестинска делегација да би најпре „преговарале о преговорима”. Њихов дијалог ће бити директан, али уз америчке „добре услуге”, што значи да ће Американци опет бити ти који ће покренути преговарачки воз, кад год му локомотива остане без паре.

Кери је у блискоисточни лавиринт ушао одмах после преузимања дужности 1. фебруара, свакако не без сагласности председника Барака Обаме, коме је ово једна од последњих шанси да одради, по многим оценама, прерано му додељену Нобелову награду за мир.

Државни секретар је у међувремену уложио доста времена и енергије у убеђивање и Израелаца и Палестинаца да се врате преговорима, прекинутим у септембру 2010, када је премијер Бенјамин Нетанијаху одбио да продужи десетомесечни грађевински мораторијум на Западној обали.

На Блиски исток путовао је шест пута и израелско-палестинским миром се бавио чак и кад је у том региону било пречих послова: нови круг египатске револуције. Према оценама овдашњих аналитичара, нико као Кери није у овај проблем уложио толико личног престижа – а бивши председнички кандидат, сенатор и председник Спољнополитичког комитета га свакако има – још откако је Џејмс Бејкер 1991. две стране привео на мадридску мировну конференцију.

Какви су изгледи да се овога пута успе, с обзиром на то да се досад на кладионицама нико није обогатио играјући на карту израелско-палестинског трајног мира?

Једну од најзанимљивијих анализа у овом погледу објавио је либерални недељник „Њу рипабликс”, која је дошла из пера јерусалимског новинара Бен Бирбаума, који сматра да је договор овога пута могућ и политички реалан, премда је на премијеру Нетанијахуу и председнику Абасу, главним преговарачима, да прилику искористе – или пропусте.

Основу за овај условни оптимизам он види како у чињеници да су у међувремену промењене перспективе обе стране тако и у општем контексту региона.

Досад доживљаван као тврди, непопустљиви израелски националиста, Нетанијаху, каже Бирбаум, може лакше него други да се претвори у реалисту. Споразум би му омогућио да реализује два суштинска интереса Израела: да спречи да постане држава две нације (јеврејске и арапске) и да онемогући да у суседству добије „иранског клијента”, при чему се мисли на радикални палестински Хамас у Гази.

Нетанијаху је досад урадио неколико крупних ствари за које је говорио да их никад неће урадити. Поштовао је споразум из Осла, у принципу пристао на решење две државе, а границе из 1967. условно прихватио као основу за преговоре.

Што се Палестинаца тиче, они су још 2008. начинили неколико уступака, од прихватања само симболичног права на повратак на територију данашњег Израела са које су протерани, пристанка на то да многа израелска насеља остану на окупираној Западној обали, до прихватања јеврејских четврти у источном Јерусалиму. И даље је, међутим, остао велики јаз у погледу процената земље за размену, који не би морао да буде непремостив.

Кери је у минулим месецима разговарао не само са Израелцима и Палестинцима него и са чланицама Арапске лиге, јер део коначног мировног споразума треба да буде и признавање Израела од стране целог арапског света. Подршка Арапске лиге потребна је обема странама: израелска јавност је много склонија да прихвати Палестину као суседа ако то подразумева нормализацију и са осталим Арапима, док председнику Абасу треба арапско залеђе да споразум прода својим радикалним сународницима.

Према анализи агенције Блумберг, оно што је већ договорено јесте пристанак Палестинаца да преговарају најмање девет месеци током којих ће се уздржавати од акција против Израела на међународној сцени. Израелци су пак пристали на то да ослободе један број Палестинаца који су осуђени на издржавање дугих казни.

Споразум би, према консензусу експерата, морао да буде средина између позиција које су две стране имале када су преговарале 2008: палестинска држава би се простирала на 100 одсто територије Западне обале и Газе, са разменом од око четири одсто територија дуж зелене линије; Јерусалим би се поделио по етничким линијама, са међународним режимом у Старом граду и непосредној околини, Палестинске избеглице би се симболично вратиле у Израел, уз компензацију другима. У споразум би биле уврштене и многе друге безбедносне одредбе, укључујући и међународне снаге у долини Јордана.