Болнице „тесне” за све парове у програму вештачке оплодње

„Супруг и ја годинама не можемо да добијемо бебу. Пријавили смо се за процес вантелесне оплодње о трошку државе. Тешко је када лутате од једне до друге болнице, анализе морате да понављате, а не знате када ће поступак да буде обављен. Размишљали смо да дигнемо руке од свега, узмемо кредит и одемо у иностранство да окушамо тамо срећу”, каже за „Политику” тридесетдеветогодишња Београђанка, која се годинама лечи од стерилитета.

Њен случај није усамљен, јер се са сличним мукама у остваривању потомства суочава између 200.000 и 300.000 парова у Србији. Ипак, строги критеријуми које је држава поставила за укључивање парова у бесплатан процес вантелесне оплодње испуњава годишње око 2.500 супружника, а дешава се да чак ни тај број људи не успева да „уђе” у програм због тога што за све њих нема места у државним здравственим установама.

Весна Миленковић, из Удружења пацијената за вантелесно оплођење „Рода”, наглашава да је велики проблем нерасписивање тендера за учешће приватних клиника у процес вештачке оплодње, иако у државним болницама нема капацитета за лечење особа са стерилитетом, као и да постоји недостатак новца из републичког буџета за лечење особа са стерилитетом.

– Око 250 парова је „на чекању” и незадовољни су јер не знају да ли ће уопште ући у програм ни коме да се обрате. Из године у годину се смањује број парова који су били у бесплатном програму, под изговором да нема пара за то. Прошле године је свега 1.600 прошло кроз поступак, а ранијих година и по 2.400. Чини се да држава није спремна да издвоји новац за овај проблем, а зна се да већи број људи са стерилитетом аутоматски значи и мањи наталитет. Нека се сада изјасне колико су новца спремни да одвоје за ово. Парови су због свега под стресом, а зна се да он утиче на успешност процеса вантелесне оплодње. Не говори се ни о могућностима за проширење права лечења за жене старије од 40 година и мушкарце са проблемима са стерилитетом – објашњава Миленковићева и додаје да су прошле године четири пута пропадали тендери за укључивање приватних клиника у процес вантелесне оплодње.

Парови којима су потребне дониране јајне ћелије и сперматозоиди како би могли да добију потомство најчешће одлазе у Праг и друге градове у иностранству, подсећа наша саговорница, јер у Србији још није уведена банка полних ћелија.

– Донације нису законом забрањене, али не постоји примена, а самим тим, крши се закон. У свим државама у окружењу је ово решено, осим код нас – сматра Миленковићева.

Према речима професора др Слободана Арсенијевића, председника Републичке стручне комисије за вантелесну оплодњу, делови нове стратегије из ове области су написани, а на јесен ће се тачно знати где ће пацијенти и под којим условима моћи да решавају проблем вештачке оплодње.

– До сада је све рађено стихијски. Наша комисија се озбиљно бави развијем области вантелесне оплодње у оквиру система здравствене заштите. У Србији има доста државних клиника које не раде ове процедуре, а имају за то капацитете и размишља се о укључивању неких од њих у процес – каже др Арсенијевић.

Сања Миросављевић, пи-ар РФЗО, каже да је у току припрема поступка за укључивање приватних клиника у процес вантелесне оплодње и да је до сада на овај процес послата 1.351 жена.

– Државне здравствене установе имају капацитет за 1.461 жену. Слободних места има у КЦ „Ниш” (за 108 жена) и у ЗЦ „Ваљево” (за 104 даме). Остало је још 303 пацијента из Београда, Војводине Центалне и Западне Србије... – додаје Миросављевићева.

Од 1978. године, када је рођена прва беба из поступка вантелесне оплодње, ова метода омогућила је рађање више од 3,5 милиона деце широм света.