Ходорковски није Сахаров

Западу омиљени руски политички дисидент Михаил Ходорковски, изгледа, ипак није судски прогоњен из политичких мотива. Бар то, упркос свим досадашњим тврдњама западних медија и политичара, није утврдила за то најмеродавнија судска инстанца на Старом континенту – Европски суд за људска права, у Стразбуру.

Суд је одбацио притужбу да је политички била мотивисана оптужба против Ходорковског и његовог сарадника Платона Лебедева, који су осуђени на 13 година затвора због прања новца и утају пореза, у афери за коју су многи тврдили да је била обрачун власти Владимира Путина са бизнисменом који је критиковао Кремљ и финансирао опозицију. Премда је у сложеној пресуди навео да је судски постпак није био у потпуности правичан те да је Русија у више тачака прекршила Европску конвенцију за људска права, првенствено „права на правично суђење”, „повреде приватности у односима адвокат-клијент” као и „прикупљања и испитивања доказа од стране првостепеног суда”, Суд у Стразбуру је истакао да је оптужница против Ходорковског и Лебедева „почивала на чврстим основама”, као да су они „могуће заиста криви за утају пореза”.

Некад најбогатији човек у Русији, који је у затвору од 2003. а због смањења казне би требало да буде на слободи у октобру следеће године, минуле деценије постао је за руску опозицију, западне политичаре и водеће медија пример „политичког дисидента” и „борца за људска права”. Штавише, када је француски филозоф Андре Глуксман у октобру 2007. у ауторском члану за француски „Монд” устврдио да се Ходорковски бори за исте вредности за које се борио и Андреј Сахаров, западни листови су потом у безмало сваком чланку овог руског тајкуна представљали као савремену верзију чувеног руског борца за људска права. На моменте изједначујући Ходорковског и Сахарова, медији су чак после избора Дмитрија Медведева за председника Русије нагађали да ли ће управо Медведев бити као Михаил Горбачов који је помиловао Сахарова и допустио му да се врати у Москву из интерног егзила. Сахаров је, иначе, послат у град Горки (сада Доњи Новгород, који је у време СССР био забрањен за странце) послат само зато што се у јеку хладног рата залагао за нуклеарно разоружање, али и критиковао кршења људских права као и совјетску инвазију на Авганистан 1979.

Међутим, Медведев није Горбачов, а понајмање је Ходорковски Сахаров. Чини се поприлично увредљиво изједначавање руског тајкуна и овог нуклеарног физичара који је 1975. добио Нобелову награду за мир и остао упамћен као неко ко је свој живот и каријеру успешног научника угрозио својим ангажовањем на пољу људских права. Сахаров није као Ходорковски био новопечени мултимилијардер који је, захваљујући добрим везама у власти и тајним службама, прве милионе стекао већ у 23. години док је у смутним временима Јељцинове Русије направио богатство од око 15 милијарди долара.

Уосталом, Ходорковски је оптужен и осуђен за финансијско кривично дело, које се на исти начин третира и у САД. Довољно је присетити се Бернарда Медофа, који је пре четири године осуђен за проневеру скоро 65 милијарди долара, при чему је добио казну од 150 година затвора, што је вишеструко дуже од казне коју служи Ходорковски.

Међутим, постоје дебели разлози за то што су многи руски опозиционари али и политичари на Западу, поготово у САД, у Ходорковском видели Сахарова. Руски опозиционари у Ходорковском виде потенцијалног финансијера који је почео да помаже борце за људска права. Додуше, његово залагање за демократизацију и либерализацију Русије никад нису окусили у пракси, јер у пракси нису искусили да ли би његово залагање за истинску вишестраначку демократију у Русији заиста водило смањењу утицаја тајкуна или би он своју подршку опозицији искористио за своје богаћење онда када би те странке дошле на власт.

Није ни чудно зашто је Ходорковски за представнике америчке политичке елите толико важан „дисидент”. Делом разлози леже у чињеници да је он намеравао да уведе америчке енергетске компаније „Шеврон” и „Ексон Мобил” у своје послове са нафтом и гасом, а самим тим у посед стратешке енергетске инфраструктуре у Русији. Ова чињеница, ипак, не би му баш обезбедила да буде редовна тема минулих година на сваком Молитвеном доручку у Вашингтону, на који је редовно позивана и његова мајка. Заслуге за привилегију да се за њега моле и демократе и републиканци леже пре свега у чињеници да је пре утамничења он увелико кренуо да се новцем додворава америчким политичким круговима, рачунајући да му то може бити својеврсна полиса осигурања.

Најпре је ангажовао утицајну вашингтонску лобистичку кућу АПЦО, која упошљава бројне бивше америчке амбасадоре и конгресмене. То му је омогућило да и данас амерички политичари га истичу као политичког дисидента, а да је Ходорковски за АПЦО и даље важан клијент сведочи и да је пре четири године на једном од рочишта у његовом процесу у судници у Москви примећена и директорка АПЦО Марџори Краус. Осим тога, пре хапшења Ходорковски је основао и своју фондацију у којој је ангажовао лорда Ротшилда и бившег америчког шефа дипломатије Хенрија Кисинџера. У месецима пред хапшење се трудио да се додвори и тадашњој администрацији Џорџа Буша па је у Вашингтону финансирао бројне политичке групе, док је у сарадњи са Лором Буш дао милионе долара за Конгресну библиотеку.

Његове милијарде и жеља да парира власти у Кремљу лако му је обезбедила место у енергетском саветодавном одбору америчког инвестиционог фонда „Карлајл груп” тако да се виђао са Џејмсом Бејкером, Џорџом Бушом старијим, Кондолизом Рајс и америчким потпредседником Диком Чејнијем.

Стога не чуди зашто је за западне критичаре и амерички Стејт департмент процес против њега био „политички мотивисан”. Стразбур, међутим, то није недвосмислено потврдио. Иако сасвим сигурно нико не сумња да постоје велики политичко-финансијски разлози зашто остали руски тајкуни нису процесуирани за слична недела, сасвим је сигурно и да педесетогодишњи тајкун није упоредив са једним Сахаровим, који иза себе није имао милијарде долара и политичко-медијску машинерију.