Црта неправде и коруптивности

Лекарску професију ми, повремени пацијенти,обично уздижемо у једну од најидеалнијих. Како и не би ако намлекари помажу у тренуцима кад нам је угрожено здравље. Зато расправе о њиховом допунском раду некако одударају од тог идеалног и идеалистичког мишљења о овој професији. Јер, мотив за допунски рад лекара је, као и код других, финансијске природе, што ће рећи да ни допунског рада вероватно не би било да су добро плаћени, независно од тога да ли раде у приватним или државним установама. Међутим, нису сви лекари у прилици да раде допунски, што значи да и међу њима има оних који би хтели а не могу да раде на тај начин. И наравно, одмах се поставља питање на основу чега се одређује ко ће додатно радити а ко неће и како ће се они који раде допунски понашати на свом основном – недопунском радном месту. У овој серији прилога наведено је, рецимо, да стоматолози ,,полутани“ у државном сектору дневно ураде 1,5 пломбу у просеку. Исто тако се намеће дилема зашто бисмо некоме из свог џепа плаћали здравствену услугу ако дотични користи зграду, опрему и уређаје у државној својини, дакле оно што смо као порески обвезници већ платили. Што би требало да значи да би допунски рад у здравству био могућ једино у приватним клиникама. Мада се с тим у вези намеће питање с којим правом лекар из државне установе усмерава своје пацијенте ка приватној ординацији.

Ове и многе друге дилеме поменуте у „Политикиној“ серији само нас још једном уверавају у то колико је допунски рад лекара тешко упоређивати с  таквим радом неког инжењера или занатлије.

Каква је онда будућност допунског рада лекара? У нашој серији су се, очигледно, искристалисала два мишљења. Једни прихватају да постоје многе мањкавости у овом начину ангажовања здравствених радника, али процењују да би још више проблема настало кад би тај рад био укинут. Јер, тада би уместо легалног допунског бујао нелегални сиви рад, што је лошија верзија садашњих недостатака. Зато, према заступницима овог става, с допунским радом лекара треба наставити, уз отклањање уочених слабости. Бивши (дугогодишњи) министар здравља је, изражавајући такав став, у свом прилогу закључио: „Здравствени систем треба да се развија, а не да се точак на силу враћа уназад.“

На другој су страни они (међу њима и председник Здравственог савета Србије) који сматрају да „постојећи систем и пракса допунског рада додатно урушавају поверење између лекара и осигураника“ и „редукују ефикасност и квалитет рада појединих лекара у матичним здравственим установама“. Овде се наглашава то да осигураник два пута плаћа здравствену услугу (то се наравно не односи на пацијенте који су држављани других држава). Према овом становишту, финансијске прохтеве лекара – од којих многи добијају плату на нивоу радника са средњом спремом у добростојећим установама – не треба решавати њиховим допунским ангажовањем у „вечерњим клиникама“ него ,,бољим награђивањем на њиховом основном послу“. Уз бољу награду, лекари би радили и после радног времена, али то не би био допунски рад нити би пацијенти због тога морали да посежу за својим новчаником. Према овом (идеалном) становишту, уколико се успостави прави систем вредновања и награђивања, који истиче важност и значај лекарске професије, допунски рад у здравству би требало да постане „само музејска поставка једног несрећног времена“.

Како на ова два различита става у односу према допунском раду гледају у Министарству здравља? Актуелна министарка је неким својим досадашњим изјавама створила утисак да надлежни ресор о свему томе нема јасно опредељење, мада је очигледно да, према неким накнадним тумачењима, лекари неће бити изузети из права да, као остали запослени, додатно раде. Како ће из тог права бити искључена црта коруптивности и неправде према пацијентима двоструким платишама –велико је питање.

Од сутра нова серија: Да ли у Србији (неки) запослени узимају посао незапосленима